Učim da spavam na leđima u dvadeset četvrtoj godini života.
On kaže da voli džez, šetnje pored reke, i pijacu na koju me baka vodila kao malu.
Napolju je hladno.
U mojoj sobi miriše na mandarine.
понедељак, 26. децембар 2011.
субота, 24. децембар 2011.
bašta za oktopode.
Ružica drema na kariranom prekrivaču. Bosa su joj stopala, i ima ranicu na desnom palcu. Pitam je šta joj je to. Ona kaže da je kupila nove lakovane cipele i da je to od njih. Kaže, i da je mama naučila da lepota traži žrtve. Plava kosa joj je razlivena po ogromnom jastuku, i napadno duva balone od žvake. Pita me da li ću ove godine da je vodim na more. Ja odgovaram da hoću, da idemo na Brač, da plivamo i jedemo sladoled. Ružica onda pita da li ću da je vodim da trenira boks. Ja ćutim, dodam malo soli u paprikaš, i odgovorim da će to ipak morati da pita mamu. Ona još jednom pukne balon od žvake iz sve snage i kaže mi da mi je ružna haljina. Onda kaže da joj skuvam kafu. Ja odgovaram da ne može, teram inat, nije mi ružna haljina. Ružica, popne svoje noge na zid, pukne balon i kaže, smaračice imam dvanaest godina. Dobićeš belu kafu, kažem, ona kaže, matora ne dolaziš u obzir, i krene da se kliberi. Dodam još malo soli, i bibera u paprikaš, a Ružica dobaci za koga ti je tolika hrana, opet ćeš da se ugojiš. Ja joj kažem, našla sam dečka, a ona skoči kao oparena, pljune žvaku u pikslu, i kaže - moraš da mi skuvaš kafu. Ja popustim, stavim džezvu, Ružica me udari po ramenu i kaže hvala. Hajde, vodi me da treniram boks, kaže. Moramo da pitamo mamu. Mamu zabole baš, kaže ona, i opet se baci na krevet. Nemoj da si bezobrazna, kažem i probam paprikaš. Prekini da kuvaš, ugojićeš se, hajde da mi gledaš u šolju, matora. Ili nosiš štikle i budeš lepa, ili treniraš boks, kažem. Mala, nisi više mala, sad ćeš da piješ kafu kao velika. Ja i jesam velika, kaže Ružica, vidi i sise su mi porasle. Ko ti je to rekao, zgrozim se, a jesu joj porasle sise, boga joj poljubim, a mene sramota, odvratno, buljim u onaj paprikaš. Rekao mi je Džoni iz osmog dva, juče napolju. Kad je to tačno bilo, to nije u redu da se govori, devojkama. Bili smo napolju, sedeli do uveče na šipkama, on me poslao da mu kupim cigare, i onda mi je to dobacio. Imaaaaaš lepu koooo... sise su ti porasle. Ja bih ga udarila, kažem. Ružica se nasmeje, je l’ mogu ja da zakuvam, pita. Možeš, poljubim je u kosu. Hoćemo da idemo na Brač, pita. Hoćemo, kažem, čim bude malo toplije. U maju, pita. U maju, kažem. Hoćeš da me ukradeš iz škole, pita. Hoću, obećavam, kažem. Prestani da kuvaš to sranje, znam da nemaš dečka, i zagrli me oko stomaka. Ružica srkne kafu,stoji, pitam je hoće li stvarno da bude bokserka, ona se smeje, hoću, vodim te u Radnički sutra, kažem. A mamu da pitamo, pitaćemo, hajde da mi gledaš u šolju, kako to brzo piješ kafu, ma nije zbog kafe, daj reci je l’ mi vidiš Džonija u šolji. Srećan Božić, Ružice. Ma, mi to ne slavimo, ali 'ajde srećan i tebi.
Srećan Božić, malecka.
Iako, ne znam da li više mrzim praznike ili kuvanje paprikaša.
Srećan Božić, i nemoj nikad da prestaneš da se smeješ i prosipaš svoju kosu svuda.
Nemoj nikad da prestaneš da duvaš balone od žvake i bušiš ih prstima.
Samo, molim te, prestani da grickaš nokte, to je ružno.
Nauči i da hodaš u štiklama, i da boksuješ, trebaće ti oba.
Ja ne umem ni jedno, ni drugo, ništa ne umem, ne znam da li sam ikad i umela, nemam pojma, stvarno.
Ko je ovo, pita Ružica. Što nikad nećeš da mi kažeš ko je to, pita opet mala-velika Ružica. S kim se to smeješ, i izgledate isto. Ko je to, pita Ružica, daj reci mi, je l’ to tvoj Džoni iz osmog dva, priiiiiiznaj. Nije to niko, Ružice, mnogo davno je to bilo, nisi se ti ni rodila, nisi još bila u stomaku. Ali si ti znala da ćeš da mi budeš dadilja , tad ? Nisam znala, mislila sam da ću da odem daleko, na more neko, da će da me voli neko. Na Brač, pita Ružica. Može na Bač, nasmejem se. Dobro je što nisi otišla, s kim bih ja tad pila kafu, bre, kaže mala-velika Ružica. Dobro je, smejem se. Ko je to, reci mi, ko je to. Nije stvarno važno, verovatno se samo ja toga sećam. Nemoj da si tužna, nemoj molim te, sad ću da ti gledam u šolju i pustićemo Bitlse, onu baštu za oktopode, kaže Ružica i smeje se. I pušta, smejemo se, nemoj da plačeš, vidi kako smešno igraš, matora, super je ova bašta za oktopode, super je, kažem.
Je l’ si tad slavila, Božić, pita Ružica.
Ne sećam se, sećam se da smo se jednom ludački smejali na ulici za Božić. I bio je neki sneg, kažem.
Eto, vidiš, kaže Ružica, hajde da se opet smejemo za Božić.
Srećan Božić, malecka.
Iako, ne znam da li više mrzim praznike ili kuvanje paprikaša.
Srećan Božić, i nemoj nikad da prestaneš da se smeješ i prosipaš svoju kosu svuda.
Nemoj nikad da prestaneš da duvaš balone od žvake i bušiš ih prstima.
Samo, molim te, prestani da grickaš nokte, to je ružno.
Nauči i da hodaš u štiklama, i da boksuješ, trebaće ti oba.
Ja ne umem ni jedno, ni drugo, ništa ne umem, ne znam da li sam ikad i umela, nemam pojma, stvarno.
Ko je ovo, pita Ružica. Što nikad nećeš da mi kažeš ko je to, pita opet mala-velika Ružica. S kim se to smeješ, i izgledate isto. Ko je to, pita Ružica, daj reci mi, je l’ to tvoj Džoni iz osmog dva, priiiiiiznaj. Nije to niko, Ružice, mnogo davno je to bilo, nisi se ti ni rodila, nisi još bila u stomaku. Ali si ti znala da ćeš da mi budeš dadilja , tad ? Nisam znala, mislila sam da ću da odem daleko, na more neko, da će da me voli neko. Na Brač, pita Ružica. Može na Bač, nasmejem se. Dobro je što nisi otišla, s kim bih ja tad pila kafu, bre, kaže mala-velika Ružica. Dobro je, smejem se. Ko je to, reci mi, ko je to. Nije stvarno važno, verovatno se samo ja toga sećam. Nemoj da si tužna, nemoj molim te, sad ću da ti gledam u šolju i pustićemo Bitlse, onu baštu za oktopode, kaže Ružica i smeje se. I pušta, smejemo se, nemoj da plačeš, vidi kako smešno igraš, matora, super je ova bašta za oktopode, super je, kažem.
Je l’ si tad slavila, Božić, pita Ružica.
Ne sećam se, sećam se da smo se jednom ludački smejali na ulici za Božić. I bio je neki sneg, kažem.
Eto, vidiš, kaže Ružica, hajde da se opet smejemo za Božić.
уторак, 20. децембар 2011.
vreme,teško.
imam ja
jedan veliki pločnik za trčanje
i jedne patike bušne
što mi kupio tata
ne verujem nikome
imam ja
jedan sto u kafani
u kome prosipamo
ti i ja
piće
novce
uspomene
sve ono što boli
sve ono za šta niko nije
kriv
sve ono što nije trebalo
samo tebi da se desi
pravilno raspodeljeno
nije nikad
život ti poljubim
ne verujem nikome
gazim sama
ne znam kad je počelo
i ko je kriv
ne znam
a i da
znam
isto bi bilo
ne umemo da se svetimo
ja i ti
ne umemo
jer su nam se desile stvari
desio nam se život
desilo nam se da nemamo pare
za pljuge i kafu u
mornaru
a njima nije
i neće nikad
ne verujem nikome
neka prete oni
meni
tebi
našima
neka prete
samo to od života
imaju
ne verujem nikome
i više se ničega
ne bojim
nosim cvet u kosi
i gledam kako mi
klizi iz ruku
iskrena
trajna
suštinska
ljubav.
jedan veliki pločnik za trčanje
i jedne patike bušne
što mi kupio tata
ne verujem nikome
imam ja
jedan sto u kafani
u kome prosipamo
ti i ja
piće
novce
uspomene
sve ono što boli
sve ono za šta niko nije
kriv
sve ono što nije trebalo
samo tebi da se desi
pravilno raspodeljeno
nije nikad
život ti poljubim
ne verujem nikome
gazim sama
ne znam kad je počelo
i ko je kriv
ne znam
a i da
znam
isto bi bilo
ne umemo da se svetimo
ja i ti
ne umemo
jer su nam se desile stvari
desio nam se život
desilo nam se da nemamo pare
za pljuge i kafu u
mornaru
a njima nije
i neće nikad
ne verujem nikome
neka prete oni
meni
tebi
našima
neka prete
samo to od života
imaju
ne verujem nikome
i više se ničega
ne bojim
nosim cvet u kosi
i gledam kako mi
klizi iz ruku
iskrena
trajna
suštinska
ljubav.
петак, 16. децембар 2011.
komizbrot.
Komizbrot je uz kokos kiflice bio slatkiš koji je obeležio moje detinjstvo.
Od kad je jedna od moje četiri bake otišla na neko bolje mesto, nikad ga nisam jela. Niko ga više ne pravi.
Sem ova dva slatkiša tu je štrudla sa makom, i vanilice.
Napravite nekad komizbrot.
Sastojci :
* 5 jaja
* 6 kašika šećera
* 8 kašika brašna
* 1 kašika ulja
* 50 grama seckanih oraha
* 50 grama suvog grožđa
* kora limuna
* 3-4 seckane žele bombone ili ratluka
* 1/4 praška za pecivo
Način pripreme
Umutiti mikserom belanca sa šećerom, pa dodati žumanca. Zatim dodavati ostale sastojke, ali ih sve lagano umešati varjačom. Izručiti masu u duguljast, podmazan pleh i peći u rerni zagrejanoj na 200 stepeni dvadesetak minuta. Probati čačkalicom da li je pečeno, a kada čačkalica kojom ste probušili testo bude suva, sigurno je gotovo. Ostaviti da se ohladi pa seći na kriške.
Vreme pripreme: 30 minuta
четвртак, 15. децембар 2011.
podna.
sanjala sam
koža ti miriše na mentol
sanjala sam na podu moje sobe
u kojoj nema mesta
ni za koga
sanjala sam
smeješ se
pevaš neku nežnu muziku
slobodan i srećan
sanjala sam
nigde ne moramo da žurimo
mesec
ti
ja
i kornjače od papira
sanjala sam
moj plavi tepih postaje okean
surfujemo
ti
ja
mesec
i kornjače od papira
kao kod džona milijusa
u nekom danu velikih talasa
gutamo morski vazduh
ničeg se ne bojimo
zezamo krizu
postajemo ljudi.
koža ti miriše na mentol
sanjala sam na podu moje sobe
u kojoj nema mesta
ni za koga
sanjala sam
smeješ se
pevaš neku nežnu muziku
slobodan i srećan
sanjala sam
nigde ne moramo da žurimo
mesec
ti
ja
i kornjače od papira
sanjala sam
moj plavi tepih postaje okean
surfujemo
ti
ja
mesec
i kornjače od papira
kao kod džona milijusa
u nekom danu velikih talasa
gutamo morski vazduh
ničeg se ne bojimo
zezamo krizu
postajemo ljudi.
петак, 9. децембар 2011.
Princeze.
U ovo gradu
Sve se više kote
Moderne devojke
Došle iz strahote
Moderne princeze
Sa puno stila
Opšta kultura
Mnogo im je mila
Znaju sve
Pevače sa estrade
Drage su im mnogo
Njihove parade
Za bioskop znaju
Odmah pored Bershke
Pozorište gde je
E to malo teže
Još uvek se čude
Izlozima onim
Gde umesto cipela
Slike im se nude
One malo lepše
Svog konja nađu
Sve dok ima love
Sa osmehom ga jašu
One sa malo mozga
Karijeru prave
Pa u 45-oj
Počnu da se žale
Konji su svi prošli
Matore smo babe
Sad može i svinja
Dacu mu imanje
Moderne princeze
Ljuštura bez duše
Uz malo kozmetike
Postaju sve iste
Moderne princeze
Lutke bez mozga.
Uroš Mladenović
Sve se više kote
Moderne devojke
Došle iz strahote
Moderne princeze
Sa puno stila
Opšta kultura
Mnogo im je mila
Znaju sve
Pevače sa estrade
Drage su im mnogo
Njihove parade
Za bioskop znaju
Odmah pored Bershke
Pozorište gde je
E to malo teže
Još uvek se čude
Izlozima onim
Gde umesto cipela
Slike im se nude
One malo lepše
Svog konja nađu
Sve dok ima love
Sa osmehom ga jašu
One sa malo mozga
Karijeru prave
Pa u 45-oj
Počnu da se žale
Konji su svi prošli
Matore smo babe
Sad može i svinja
Dacu mu imanje
Moderne princeze
Ljuštura bez duše
Uz malo kozmetike
Postaju sve iste
Moderne princeze
Lutke bez mozga.
Uroš Mladenović
четвртак, 8. децембар 2011.
nepostojeća.
leto
tikvice sa sojom
haljina na tufne
i ceger za pijacu
nepostojeća stvarnost
ali lepo je
leto
tikvice sa sojom
haljina na tufne
kuhinja
ti i ja
lepo je leto
i mi koji se pravimo
da imamo naš
svet.
tikvice sa sojom
haljina na tufne
i ceger za pijacu
nepostojeća stvarnost
ali lepo je
leto
tikvice sa sojom
haljina na tufne
kuhinja
ti i ja
lepo je leto
i mi koji se pravimo
da imamo naš
svet.
недеља, 4. децембар 2011.
decembar.
došlo mi da idem da ga prosim
došlo mi danas
majke mi
nije poseban dan
nego ništa od ovoga svega
nije pravo
ništa od ovoga toliko
nije pravo
da ne znam da li da se
smejem
ili da
plačem
došlo mi da idem da ga prosim
i sve zaboravim
udam se
rodim decu
zaposlim na trafici
i naučim da zavijam
sarmu.
došlo mi danas
majke mi
nije poseban dan
nego ništa od ovoga svega
nije pravo
ništa od ovoga toliko
nije pravo
da ne znam da li da se
smejem
ili da
plačem
došlo mi da idem da ga prosim
i sve zaboravim
udam se
rodim decu
zaposlim na trafici
i naučim da zavijam
sarmu.
oko stola.
Ona i ja odrastale smo u gužvi.
Nikad tu nije bilo nikakve forme. Bilo je samo jedno veliko, ogromno more ljudi. Maminih i tatinih prijatelja, sa košarke, odbojke, sa VEŠ-a, iz KST-a, iz gimnazije, sa fakulteta, sa radnih akcija, sa posla. Mnogo, mnogo ljudi. Neki su se uklapali, neki prolazili kroz kuću, a neki na sve to gledali kao ogroman cirkus. Mi smo uvek bili glasni, sve se pričalo na glas, i šta treba i šta ne treba, mnogo se jelo, a i pilo. I uvek je bilo toga - da se nabode i da se nazdravi.
Sem toga, bilo je dobre muzike i kad nema struje, na kasetofonu - drndafonu.
A bile su to neke mnogo ružne godine.
Moja mama je da bi nas dve odrasle u gužvi, a ne u ratnoj zemlji koja se raspada napravila jednu divnu stvar - geto. Tu smo bile nas dve, moja baka koja se zove kao gospođa Broz, moj planina od tate i mama. I tako smo se mi, nekako uvek sklanjali u naš stan.
Naš stan sa velikim stolom i stalnim čangrljanjem sudova u kuhinji.
Naš stan gde je muzički stub bio nešto najvrednije što posedujemo.
Naš stan u kome nije nikad postojao ceo servis ili komplet čaša.
Kako su se ružne godine naslanjale jedna na drugu, ili se meni, nedovoljno odrasloj, to samo tako čini, naš geto postao je ceo moj svet. Ali, i ceo njihov svet. Tu se sve dešavalo. Tu smo se smejali, plakali, grlili, odrastali, starili. U tom getu smo se nas dve prvi put napile, prvi put imale dečka, moj tata je stavio nove zube, a mama promenila frizerku. I nikad se nije preterano izlazilo.
Na kraju, uvek smo ostajali samo mi, nas petoro, i u poslednje vreme, jedan aerodrom. Možda sam na tom aerodromu i najviše porasla.
Tu sam prvi put shvatila da će možda jednom taj svet prestati da postoji.
Da ću možda ostati baba-devojka.
Da možda neću imati decu.
Da je usamljenost normalna stvar.
Da je nedostatak ljubavi normalna stvar.
Ona i ja odrastale smo u gužvi. Uostalom, kao i njih dve. Danas, mislim, niko nije odrastao srećnije od nas. Sa prženicama na plaži i hleba, mastialeve paprike i luka, dok nas mama uči da pevamo " Sa druge strane jastuka " od Bajage. Danas, znam, niko nije odrastao srećnije od nas. Zato, nas četiri, umemo da se smejemo, i biramo između pečenja sa kožuricom i mladog sira. I tu dolazimo do toga, da taj geto ima još tri dopisna člana iz Tamnavske ulice.
Zajedno, svi mi hodamo kroz život, i smejemo se dok se dešavaju strašne stvari. Zajedno, geto i njegovi dopisni i povremeni članovi, čine ceo moj svet.
Danas, mi ne izgleda strašno ni to što ću kad diplomiram raditi na trafici.
Danas, mi ništa ne izgleda strašno jer imam sve te divne ljude sa kojima sam odrastala.
Danas, sam prvi put shvatila, da se u ceo taj haos potpuno uklapao i on.
Mada se nas dvoje više nismo uklapali, izgleda.
Makar, u onom smislu da bih se udala za njega. Danas, ja, moja mama i tri dopisna člana iz Tamnavske ulice slavimo jedan rođendan. I starimo. Ili rastemo. Ovo drugo, ipak zvuči lepše. U tim uslovima, svaki uspeh nekog od nas je kao Nobelova nagrada. Takođe, u tim uslovima, može da se jede sarma u ponoć. Svi mi, mi smo jedna velika, ogromna, porodica. Svi mi imamo mnogo još da gazimo ovaj život.
Ali imamo i mnogo prženica na plaži da pojedemo.
Želim da verujem da smo pobedili.
Večeras znam da jesmo.
njima se život dešava u hodu
i ne haju
jedu pečenje i pevaju
njima se sve dešava u hodu
smeju se
gledaju preko velikog stola
da ti sipam kiselu
sipaj
dogodovštine sa letovanja
oliver
indexi i
azra
njima se život dešava u hodu
haosu se smeju u lice
i uvek imaju para
za ćuretinu na kalencu.
Nikad tu nije bilo nikakve forme. Bilo je samo jedno veliko, ogromno more ljudi. Maminih i tatinih prijatelja, sa košarke, odbojke, sa VEŠ-a, iz KST-a, iz gimnazije, sa fakulteta, sa radnih akcija, sa posla. Mnogo, mnogo ljudi. Neki su se uklapali, neki prolazili kroz kuću, a neki na sve to gledali kao ogroman cirkus. Mi smo uvek bili glasni, sve se pričalo na glas, i šta treba i šta ne treba, mnogo se jelo, a i pilo. I uvek je bilo toga - da se nabode i da se nazdravi.
Sem toga, bilo je dobre muzike i kad nema struje, na kasetofonu - drndafonu.
A bile su to neke mnogo ružne godine.
Moja mama je da bi nas dve odrasle u gužvi, a ne u ratnoj zemlji koja se raspada napravila jednu divnu stvar - geto. Tu smo bile nas dve, moja baka koja se zove kao gospođa Broz, moj planina od tate i mama. I tako smo se mi, nekako uvek sklanjali u naš stan.
Naš stan sa velikim stolom i stalnim čangrljanjem sudova u kuhinji.
Naš stan gde je muzički stub bio nešto najvrednije što posedujemo.
Naš stan u kome nije nikad postojao ceo servis ili komplet čaša.
Kako su se ružne godine naslanjale jedna na drugu, ili se meni, nedovoljno odrasloj, to samo tako čini, naš geto postao je ceo moj svet. Ali, i ceo njihov svet. Tu se sve dešavalo. Tu smo se smejali, plakali, grlili, odrastali, starili. U tom getu smo se nas dve prvi put napile, prvi put imale dečka, moj tata je stavio nove zube, a mama promenila frizerku. I nikad se nije preterano izlazilo.
Na kraju, uvek smo ostajali samo mi, nas petoro, i u poslednje vreme, jedan aerodrom. Možda sam na tom aerodromu i najviše porasla.
Tu sam prvi put shvatila da će možda jednom taj svet prestati da postoji.
Da ću možda ostati baba-devojka.
Da možda neću imati decu.
Da je usamljenost normalna stvar.
Da je nedostatak ljubavi normalna stvar.
Ona i ja odrastale smo u gužvi. Uostalom, kao i njih dve. Danas, mislim, niko nije odrastao srećnije od nas. Sa prženicama na plaži i hleba, mastialeve paprike i luka, dok nas mama uči da pevamo " Sa druge strane jastuka " od Bajage. Danas, znam, niko nije odrastao srećnije od nas. Zato, nas četiri, umemo da se smejemo, i biramo između pečenja sa kožuricom i mladog sira. I tu dolazimo do toga, da taj geto ima još tri dopisna člana iz Tamnavske ulice.
Zajedno, svi mi hodamo kroz život, i smejemo se dok se dešavaju strašne stvari. Zajedno, geto i njegovi dopisni i povremeni članovi, čine ceo moj svet.
Danas, mi ne izgleda strašno ni to što ću kad diplomiram raditi na trafici.
Danas, mi ništa ne izgleda strašno jer imam sve te divne ljude sa kojima sam odrastala.
Danas, sam prvi put shvatila, da se u ceo taj haos potpuno uklapao i on.
Mada se nas dvoje više nismo uklapali, izgleda.
Makar, u onom smislu da bih se udala za njega. Danas, ja, moja mama i tri dopisna člana iz Tamnavske ulice slavimo jedan rođendan. I starimo. Ili rastemo. Ovo drugo, ipak zvuči lepše. U tim uslovima, svaki uspeh nekog od nas je kao Nobelova nagrada. Takođe, u tim uslovima, može da se jede sarma u ponoć. Svi mi, mi smo jedna velika, ogromna, porodica. Svi mi imamo mnogo još da gazimo ovaj život.
Ali imamo i mnogo prženica na plaži da pojedemo.
Želim da verujem da smo pobedili.
Večeras znam da jesmo.
njima se život dešava u hodu
i ne haju
jedu pečenje i pevaju
njima se sve dešava u hodu
smeju se
gledaju preko velikog stola
da ti sipam kiselu
sipaj
dogodovštine sa letovanja
oliver
indexi i
azra
njima se život dešava u hodu
haosu se smeju u lice
i uvek imaju para
za ćuretinu na kalencu.
петак, 2. децембар 2011.
igi pop.
odmeravamo snage
na barikadama
ti
ja
i neko treći
noć je ipak
previše kratka
da mi ispričaš sve
šank je ipak
previše kratak
za sve ono što treba da popiješ
da bi krenuo da pričaš
svoj život
iz godine u godinu
tvoje rečenice su duge
i naporne
ali umem ja da slušam
tvoje propuštene šanse
za kojima ne žališ ti
nego ja
su kao ispaljen metak za metkom
za tvojim neprežaljenim ljubavima
se ne plače
nego se udara šakom o sto
dok koža ne popuca i ne prokrvari
i samo zbog toga
ti i ja živimo
na ivici noći
živimo
plačemo
lažemo
gazimo
ulice između kafana
ulice između mesta
gde spavaš ti
gde spavam ja
živimo na ivici noći
dok tvoja cigareta
dogoreva u uglu usana
dok reka teče ispod mosta
dok se devojke prodaju za flašu pića
živimo na ivici noći
ti i ja
i onaj treći
što nas uči kako da ustajemo ujutru
što nas tera da gazimo
i što misli da vredimo
nečemu.
na barikadama
ti
ja
i neko treći
noć je ipak
previše kratka
da mi ispričaš sve
šank je ipak
previše kratak
za sve ono što treba da popiješ
da bi krenuo da pričaš
svoj život
iz godine u godinu
tvoje rečenice su duge
i naporne
ali umem ja da slušam
tvoje propuštene šanse
za kojima ne žališ ti
nego ja
su kao ispaljen metak za metkom
za tvojim neprežaljenim ljubavima
se ne plače
nego se udara šakom o sto
dok koža ne popuca i ne prokrvari
i samo zbog toga
ti i ja živimo
na ivici noći
živimo
plačemo
lažemo
gazimo
ulice između kafana
ulice između mesta
gde spavaš ti
gde spavam ja
živimo na ivici noći
dok tvoja cigareta
dogoreva u uglu usana
dok reka teče ispod mosta
dok se devojke prodaju za flašu pića
živimo na ivici noći
ti i ja
i onaj treći
što nas uči kako da ustajemo ujutru
što nas tera da gazimo
i što misli da vredimo
nečemu.
уторак, 29. новембар 2011.
jutro.
i počinje jutro
negde između
čarli parkera i
džoni li
hukera
on se smeje
stavlja za kafu
dok se iz masnog papira
dimi burek sa sirom
ja ne pijem sa vama
bluzerima asfalta
kaže
oni tebe
mala
uče da budeš muškarčina
i da ti jutro bude u
tri popodne
ja ne pijem sa vama
koji ste se rodili
da vaša bude zadnja
za stolom
kaže
i kreće da svira
usnu harmoniku
naše predgrađe je na
zapadu beograda
potežem pištolj
nikad bez razloga
vrata kafane otvaram
nogom
naučila sam kako se
čuvaju barikade
naučila sam kako se čuvaju
braća po iskrenosti
između čarli parkera
i džoni li hukera
on pali cigaru
dok ja jedem burek
naručićemo
jedan burbon
jedan skoč i
jedno pivo
naručićemo sve to
jednog jutra
u tri popodne
dok se spremam da potegnem
pištolj
na zapadu beograda.
Hvala, Ratker.
negde između
čarli parkera i
džoni li
hukera
on se smeje
stavlja za kafu
dok se iz masnog papira
dimi burek sa sirom
ja ne pijem sa vama
bluzerima asfalta
kaže
oni tebe
mala
uče da budeš muškarčina
i da ti jutro bude u
tri popodne
ja ne pijem sa vama
koji ste se rodili
da vaša bude zadnja
za stolom
kaže
i kreće da svira
usnu harmoniku
naše predgrađe je na
zapadu beograda
potežem pištolj
nikad bez razloga
vrata kafane otvaram
nogom
naučila sam kako se
čuvaju barikade
naučila sam kako se čuvaju
braća po iskrenosti
između čarli parkera
i džoni li hukera
on pali cigaru
dok ja jedem burek
naručićemo
jedan burbon
jedan skoč i
jedno pivo
naručićemo sve to
jednog jutra
u tri popodne
dok se spremam da potegnem
pištolj
na zapadu beograda.
Hvala, Ratker.
понедељак, 28. новембар 2011.
seča vena.
ja sve moje vene
sečem
uzduž pa
popreko
za nju i mene
zajedno
jednu kuću na otoku
klape sa kasetofona
bevandu
i brancima na gradelama
decu koja trče po rivi
i riblju pijacu
sve ostale želje
su jedan ego
i to na štulama.
sečem
uzduž pa
popreko
za nju i mene
zajedno
jednu kuću na otoku
klape sa kasetofona
bevandu
i brancima na gradelama
decu koja trče po rivi
i riblju pijacu
sve ostale želje
su jedan ego
i to na štulama.
lutanje.
zvala sam ga
da mu kažem da sam
pala
i da mi krvavi lakat
pa kako si pala
pita
ja kažem trčala po stradunu
bosa
i niz stepenice
on kaže
čuvaj se
ne mogu za pet minuta
da dođem tamo da te
spasim.
da mu kažem da sam
pala
i da mi krvavi lakat
pa kako si pala
pita
ja kažem trčala po stradunu
bosa
i niz stepenice
on kaže
čuvaj se
ne mogu za pet minuta
da dođem tamo da te
spasim.
beri,čak.
" Žene su podložne krajnostima; bolje su ili gore od muškaraca. " ( " O ženama ", Jean de la Bruyere )
čitam virdžiniju
i slušam smitse
neću još da se ubijem
neću nikad
u stvari
volim da jedem mladi sir
trčim niz nizbrdicu
i pijem kuvano vino
čitam virdžiniju
i slušam smitse
nešto se nadam
da će konačno
novembar da ode
da me niko neće pitati
gde ću za novu godinu
da me niko neće pitati
ništa
pod milim bogom
jer nikome zaista nije stalo
znam to čini mi se najbolje
sad
čitam virdžiniju
i slušam smitse
mrzim što samo smotana
tako
što sam asocijalna
tako
što ne umem
ništa
i što mrzim da izlazim
iz sobe
stana
zgrade
mrzim i uvek se nečeg bojim
slušam smitse
i čitam virdžiniju
dok
I WAS BORN UNDER THE BAD SIGN
sreće
TOBOCCO ROAD
u mojoj glavi
tučem sopstvenu
beskrajnu
razdiruću
usamljenost
jer drugačije ne umem
da postojim
I WAS BORN UNDER THE BAD SIGN
sreće
TOBACCO ROAD
i što su mrtvi duhom
svi
i što ne mogu ni sa kim
da pričam
bez da se dokazujem
što niko nema hrabrosti
a mi koji imamo
nama se smeju
TOBACCO ROAD
pevam na mikrofon
dim je i miriše na
hladno
podižem kragnu kaputa
i gazim dalje
I WAS BORN UNDER THE BAD SIGN
kroše
aperkat
nokaut
ja nosim plavu haljinu
slušam te predivne glasove
muškaraca koji deluju
hrabro
u mojoj glavi
sreću se samo hrabri
kukavica više nema
sreću se samo hrabri
i ne postoje ovi što
čitaju virdžiniju i
slušaju smitse.
*
za istim stolom sedimo
solomon burke
albert king
buddy guy
b.b.king
i ja
sedimo i pijemo
rakiju
nije amerika
nego beograd
stanična kafana
konobarica u borosanama
zima
ko zna koje godine
sedimo i pijemo rakiju
asfaltni bluz.
čitam virdžiniju
i slušam smitse
neću još da se ubijem
neću nikad
u stvari
volim da jedem mladi sir
trčim niz nizbrdicu
i pijem kuvano vino
čitam virdžiniju
i slušam smitse
nešto se nadam
da će konačno
novembar da ode
da me niko neće pitati
gde ću za novu godinu
da me niko neće pitati
ništa
pod milim bogom
jer nikome zaista nije stalo
znam to čini mi se najbolje
sad
čitam virdžiniju
i slušam smitse
mrzim što samo smotana
tako
što sam asocijalna
tako
što ne umem
ništa
i što mrzim da izlazim
iz sobe
stana
zgrade
mrzim i uvek se nečeg bojim
slušam smitse
i čitam virdžiniju
dok
I WAS BORN UNDER THE BAD SIGN
sreće
TOBOCCO ROAD
u mojoj glavi
tučem sopstvenu
beskrajnu
razdiruću
usamljenost
jer drugačije ne umem
da postojim
I WAS BORN UNDER THE BAD SIGN
sreće
TOBACCO ROAD
i što su mrtvi duhom
svi
i što ne mogu ni sa kim
da pričam
bez da se dokazujem
što niko nema hrabrosti
a mi koji imamo
nama se smeju
TOBACCO ROAD
pevam na mikrofon
dim je i miriše na
hladno
podižem kragnu kaputa
i gazim dalje
I WAS BORN UNDER THE BAD SIGN
kroše
aperkat
nokaut
ja nosim plavu haljinu
slušam te predivne glasove
muškaraca koji deluju
hrabro
u mojoj glavi
sreću se samo hrabri
kukavica više nema
sreću se samo hrabri
i ne postoje ovi što
čitaju virdžiniju i
slušaju smitse.
*
za istim stolom sedimo
solomon burke
albert king
buddy guy
b.b.king
i ja
sedimo i pijemo
rakiju
nije amerika
nego beograd
stanična kafana
konobarica u borosanama
zima
ko zna koje godine
sedimo i pijemo rakiju
asfaltni bluz.
петак, 25. новембар 2011.
otok.
pevam ja juče otok
sa mare
na mikrofon
kao prava
pevam a momci sviraju
u ledenom bigzu
pevam i mislim na tebe
kako ploviš
severnim morima
a ja sam postala šlager pevačica
imam frizuru
k'o bisera veletanlić
i haljinu na cvetove
imam i orkestar
neki
jednog zgodnog na saksofonu
što me časti dupli vinjak u kafani.
pevam ja juče otok
od rundeka darka
pevam u ledenom beogradu
gde svi samo misle na svoje dupe
smrdljivo
pevam i smejem se svima njima
u lice.
sa mare
na mikrofon
kao prava
pevam a momci sviraju
u ledenom bigzu
pevam i mislim na tebe
kako ploviš
severnim morima
a ja sam postala šlager pevačica
imam frizuru
k'o bisera veletanlić
i haljinu na cvetove
imam i orkestar
neki
jednog zgodnog na saksofonu
što me časti dupli vinjak u kafani.
pevam ja juče otok
od rundeka darka
pevam u ledenom beogradu
gde svi samo misle na svoje dupe
smrdljivo
pevam i smejem se svima njima
u lice.
среда, 23. новембар 2011.
za ove u bundama.
nije ovo za mene
već za ove što umeju
da poziraju dok se slikaju
za ove što umeju
noge da prekrste
ja ne umem ništa od toga
ni da hodam u štiklama
ne umem
ni da se smejem zavodljivo
ne umem
ni da gledam ispod oka
ne umem
nije ovo za mene
već za ove što mogu da budu
zle kad treba
i da podmeću nogu kad treba
ja ne umem i da hoću
lepo me vaspitali
dobar dan
doviđenja
ustajem u prevozu
jesam nekad kao dečak
umem i da podrignem
ali noge da prekstim
NE UMEM
utrnu mi i osećam se kao kurvetina
jesam nekad kao dečak
pljunem žvaku u dalj
i dreknem na utakmici
ali se makar ne osećam
kao da se jebem za pare.
već za ove što umeju
da poziraju dok se slikaju
za ove što umeju
noge da prekrste
ja ne umem ništa od toga
ni da hodam u štiklama
ne umem
ni da se smejem zavodljivo
ne umem
ni da gledam ispod oka
ne umem
nije ovo za mene
već za ove što mogu da budu
zle kad treba
i da podmeću nogu kad treba
ja ne umem i da hoću
lepo me vaspitali
dobar dan
doviđenja
ustajem u prevozu
jesam nekad kao dečak
umem i da podrignem
ali noge da prekstim
NE UMEM
utrnu mi i osećam se kao kurvetina
jesam nekad kao dečak
pljunem žvaku u dalj
i dreknem na utakmici
ali se makar ne osećam
kao da se jebem za pare.
nas dve.
imaš dve neprilagođene
jednu u njujorku
drugu na klupi
u parku
što je đubretar budi
imaš jednu na koledžu
što će kapu da baci u vis
i svi će da budu
ponosni
i jednu što ne ume ništa
sem da čuva decu i ručak da
skuva
imaš jednu što je velika
i jednu što je mala
ova što je velika
ta gazi život
jebe svima sve po spisku
da prostite
ova šta je mala
ta samo cmizdri
i mazi mačke
imaš dve neprilagođene
neće se te udati
kako valja
ko bi veliku ženu
što gazi
a ko malu
što plače
imaš dve neprilagođene
ali su srećne
boga ti poljubim.
jednu u njujorku
drugu na klupi
u parku
što je đubretar budi
imaš jednu na koledžu
što će kapu da baci u vis
i svi će da budu
ponosni
i jednu što ne ume ništa
sem da čuva decu i ručak da
skuva
imaš jednu što je velika
i jednu što je mala
ova što je velika
ta gazi život
jebe svima sve po spisku
da prostite
ova šta je mala
ta samo cmizdri
i mazi mačke
imaš dve neprilagođene
neće se te udati
kako valja
ko bi veliku ženu
što gazi
a ko malu
što plače
imaš dve neprilagođene
ali su srećne
boga ti poljubim.
понедељак, 21. новембар 2011.
da možemo da zaboravimo ne bismo bili ljudi.
ili bar emotivni ljudi
oni što plaču svuda
od kafane do gradskog prevoza
što plaču po ulici
parkovima
i podovima soba
oni što ne zaboravljaju
kako si igra lastiš
kako se ljušti pečeno kestenje
oni što vole sve uspomene
i lepe i ružne
i svi ljudi koji se vezuju za te uspomene
mornarskim čvorovima
da možemo da zaboravimo
ne bismo bili ljudi
a znam nekako sve više
ovih što zaboravljaju
to nismo ni ja
ni ti
koji se po ledenom beogradu
vozimo trolom
koji grabimo prevelikim koracima
po istom tom beogradu
usamljeni
kao neki depresivni likovi
iz crtaća
jer ipak sam ja tvoja drugarica
sa planinarskim rancem sitnica
i dve velike slike
jedna na kojoj ona odlazi
druga na kojoj je on otišao
i treća slika
čuvana ispod kaputa
koju crtam svaki dan
pomalo
gde sam ja mala od palube
smejem se sa vezanom maramom
gusarskom
a ti pišeš preko puta
pišeš i gledaš u papire
i srećan si.
i tako ti kažem
hajde da nikad ništa ne zaboravimo
da bi imali stalno o nečemu
da pišemo
da ne zaboravimo
spavanja na klupi
tužne rođendane
bivše ljubavi
propuštene šanse
neuspehe
hajde da ne zaboravimo
da bismo ostali ljudi
u ovom svetu gde više nema
turske kafe
komšija koji piju tu istu kafu
čitanja novina na trafici
naših prodavaca na pijaci
navijanja za lokalni klub
semenki kod dede na uglu
u svetu gde su ljudi zaboravili
sve
da bih mogli da žive živote
u kojima se ne sećaju ničega
sem nula na računu
slika sa letovanja
tržnih centara
i marki automobila.
oni što plaču svuda
od kafane do gradskog prevoza
što plaču po ulici
parkovima
i podovima soba
oni što ne zaboravljaju
kako si igra lastiš
kako se ljušti pečeno kestenje
oni što vole sve uspomene
i lepe i ružne
i svi ljudi koji se vezuju za te uspomene
mornarskim čvorovima
da možemo da zaboravimo
ne bismo bili ljudi
a znam nekako sve više
ovih što zaboravljaju
to nismo ni ja
ni ti
koji se po ledenom beogradu
vozimo trolom
koji grabimo prevelikim koracima
po istom tom beogradu
usamljeni
kao neki depresivni likovi
iz crtaća
jer ipak sam ja tvoja drugarica
sa planinarskim rancem sitnica
i dve velike slike
jedna na kojoj ona odlazi
druga na kojoj je on otišao
i treća slika
čuvana ispod kaputa
koju crtam svaki dan
pomalo
gde sam ja mala od palube
smejem se sa vezanom maramom
gusarskom
a ti pišeš preko puta
pišeš i gledaš u papire
i srećan si.
i tako ti kažem
hajde da nikad ništa ne zaboravimo
da bi imali stalno o nečemu
da pišemo
da ne zaboravimo
spavanja na klupi
tužne rođendane
bivše ljubavi
propuštene šanse
neuspehe
hajde da ne zaboravimo
da bismo ostali ljudi
u ovom svetu gde više nema
turske kafe
komšija koji piju tu istu kafu
čitanja novina na trafici
naših prodavaca na pijaci
navijanja za lokalni klub
semenki kod dede na uglu
u svetu gde su ljudi zaboravili
sve
da bih mogli da žive živote
u kojima se ne sećaju ničega
sem nula na računu
slika sa letovanja
tržnih centara
i marki automobila.
четвртак, 10. новембар 2011.
zoki.
ja imam moju zoku
koja ima neke silne
mačke
sipa mi točeno pivo
moja borska drugarica
i sve to možda znate
a to koliko ona ume da zagrli kad treba
nemate pojma.
koja ima neke silne
mačke
sipa mi točeno pivo
moja borska drugarica
i sve to možda znate
a to koliko ona ume da zagrli kad treba
nemate pojma.
среда, 9. новембар 2011.
vrata.
jednom je lenka zaspala pored vrata.
čekajući njega da se pojavi.
nosila je crne vunene hulahopke i veliki džemper.
našao ju je prekasno.
spavala je pored vrata.
na pitanje zašto, ona je jednostavno, i iskreno rekla
ja spavam pored vrata, da bih te što pre videla.
čekajući njega da se pojavi.
nosila je crne vunene hulahopke i veliki džemper.
našao ju je prekasno.
spavala je pored vrata.
na pitanje zašto, ona je jednostavno, i iskreno rekla
ja spavam pored vrata, da bih te što pre videla.
kad smo dobro.u toplim danima.
čuva on mene
nije kukavica
k'o ostali
čuva me mnogo
nije k'o ostali
što su prodavali zbog
ribe
nekoliko piva
posla
tapkanja po ramenu
čuva me
dok šetamo u tri ujutru
gradom
šiba vetar
mi u crnim kaputima
pričamo
o nekim boljim danima
čuva on mene
jer svašta je proš'o
i ko zna šta ga čeka
ume taj da ceni
jednog drugara kabadahiju
k'o što kaže da sam ja
ume jer nas nema mnogo
čuva on mene
jer ga volim
k'o ćebe kad je hladno
jer ga volim iskreno
i drmusam ga da mu ne ode
život.
nije kukavica
k'o ostali
čuva me mnogo
nije k'o ostali
što su prodavali zbog
ribe
nekoliko piva
posla
tapkanja po ramenu
čuva me
dok šetamo u tri ujutru
gradom
šiba vetar
mi u crnim kaputima
pričamo
o nekim boljim danima
čuva on mene
jer svašta je proš'o
i ko zna šta ga čeka
ume taj da ceni
jednog drugara kabadahiju
k'o što kaže da sam ja
ume jer nas nema mnogo
čuva on mene
jer ga volim
k'o ćebe kad je hladno
jer ga volim iskreno
i drmusam ga da mu ne ode
život.
петак, 4. новембар 2011.
planine.
Ja tako odem do mojih devojčica
da im mašem pod prozor
mojim devojčicama
koje nisu moje
ali me nasmeju i učine me boljim
čovekom
mašem im a tata me drži pod ruku
moj veliki tata
planina od čoveka
na koga se nešto sve češće naslanjam
i taj moj veliki tata
sada nekako sve zna
i ćutimo
ali je lakše
kad se sve
zna
i isto tako je lakše
kad moja planina od tate
mene gleda plavim očima
i kad slušamo teški bluz
za nas teške ljude
pričajući o Brešanovom filmu
praveći se da sam malo manje teška
od njega.
I tako ja odem
do neke police za igračke
osećajući Dorine ruke kako me drže
za nogu
osećajući dve hiljade i nešto reči
strmoglavljenih na papir
o mom detetu
nerođenom
i dve hiljade bluz pesama
od Kleptona do Badi Gaja
od Džeja i Nedelje
do samo mog bluza morske obale
gde mašem mom planini od tate
mojoj planini od sestre
i mame
sa nekog broda
jer na kraju ostajemo samo
MI
da se borimo
da volimo
ne štedimo i
grlimo
jedna planina od porodice
koja se glasno smeje i plače
kad petkom gledam u igračke
i neko cveće
koje mi nijedan od vas
frajera
mangupa
pizdi
nije kupio.
da im mašem pod prozor
mojim devojčicama
koje nisu moje
ali me nasmeju i učine me boljim
čovekom
mašem im a tata me drži pod ruku
moj veliki tata
planina od čoveka
na koga se nešto sve češće naslanjam
i taj moj veliki tata
sada nekako sve zna
i ćutimo
ali je lakše
kad se sve
zna
i isto tako je lakše
kad moja planina od tate
mene gleda plavim očima
i kad slušamo teški bluz
za nas teške ljude
pričajući o Brešanovom filmu
praveći se da sam malo manje teška
od njega.
I tako ja odem
do neke police za igračke
osećajući Dorine ruke kako me drže
za nogu
osećajući dve hiljade i nešto reči
strmoglavljenih na papir
o mom detetu
nerođenom
i dve hiljade bluz pesama
od Kleptona do Badi Gaja
od Džeja i Nedelje
do samo mog bluza morske obale
gde mašem mom planini od tate
mojoj planini od sestre
i mame
sa nekog broda
jer na kraju ostajemo samo
MI
da se borimo
da volimo
ne štedimo i
grlimo
jedna planina od porodice
koja se glasno smeje i plače
kad petkom gledam u igračke
i neko cveće
koje mi nijedan od vas
frajera
mangupa
pizdi
nije kupio.
четвртак, 3. новембар 2011.
berlinska.
ni ona se nije setila
ni ti se nisi setio
ni oni se nisi setili
niko se nije
setio
ali ja jesam
jesam
i bilo je mnogo čudno
kao što je čudno
što je sve to bilo
3.novembra neke godine
neki ljudi su se rodili
a ja sam gledala
prvi put
nebo nad berlinom
prvi put sam videla
jednu lepu stjuardesu
kako puši
prvi put sam se vozila metroom
i pevušila
bouvija
sve to 3.novembra neke godine
ja
sama u najlepšem gradu
na svetu
trčim
smejem se
učim
smejem se
dišem
smejem se
sve to 3.novembra neke godine
kada sam imala platu
novu torbu
mnogo više vere u sebe
mnogo više vere u nas
sama za šankom
bara u istočnom berlinu
sa točenim pivom
od pola litre
prepunim srcem
i slobodom u džepovima
sve to 3.novembra
prošle godine
godine koje se niko nije
setio
koju niko neće pamtiti
po berlinu
ali to je tako
kao košava
i zima
u ovoj rupi koju danas
moram da zovem
dom
u ovoj rupi koja slama
ljude
kao šibice
u ovoj rupi iz koje ću
jednom pobeći
na neko mesto
gde se ljudi sećaju
gde se dani ne provode
spavajući
gde se pije jedno piće
a ne deset
sve to biće
3.novembra neke godine
i nekako znam
da ću te neke godine
u tom nekom mestu koje nije rupa
biti potpuno
sama.
ni ti se nisi setio
ni oni se nisi setili
niko se nije
setio
ali ja jesam
jesam
i bilo je mnogo čudno
kao što je čudno
što je sve to bilo
3.novembra neke godine
neki ljudi su se rodili
a ja sam gledala
prvi put
nebo nad berlinom
prvi put sam videla
jednu lepu stjuardesu
kako puši
prvi put sam se vozila metroom
i pevušila
bouvija
sve to 3.novembra neke godine
ja
sama u najlepšem gradu
na svetu
trčim
smejem se
učim
smejem se
dišem
smejem se
sve to 3.novembra neke godine
kada sam imala platu
novu torbu
mnogo više vere u sebe
mnogo više vere u nas
sama za šankom
bara u istočnom berlinu
sa točenim pivom
od pola litre
prepunim srcem
i slobodom u džepovima
sve to 3.novembra
prošle godine
godine koje se niko nije
setio
koju niko neće pamtiti
po berlinu
ali to je tako
kao košava
i zima
u ovoj rupi koju danas
moram da zovem
dom
u ovoj rupi koja slama
ljude
kao šibice
u ovoj rupi iz koje ću
jednom pobeći
na neko mesto
gde se ljudi sećaju
gde se dani ne provode
spavajući
gde se pije jedno piće
a ne deset
sve to biće
3.novembra neke godine
i nekako znam
da ću te neke godine
u tom nekom mestu koje nije rupa
biti potpuno
sama.
недеља, 30. октобар 2011.
Mate Parlov ili Roki Balboa. A možda i neko treći.
- I ovo su te tvoje čuvene Bačvice, m ?
Govorim smešno, posle treće bevande. Nisam navikla da pijem preko dana. Pijana sam. U stvari, možda nisam pijana, nego mi samo ne prija alkohol. I strašno mi je neprijatno što pušim. Kao kad zaboravim opremu za fizičko u školi, pa moram da odem u suprotnu smenu kod starijih razreda da je uzmem, a onda mi se neka osmakinja smeje, dok joj lanac zvecka okačen o farmerke. Otprilike, tako mi je neprijatno. A kad mi je tako neprijatno, onda umem da budem jako bezobrazna. Beogradski.
- Pa i nije nešto...
Meni je bilo nešto samo što me poveo sa sobom. Nego, nikad nisam umela da se ponašam. Naročito ne kada me neko dovede u nepoznati grad, i vodi me svuda okolo. Sa tom čuvenom rečenicom – Ovo je moja devojka. A i te Splićanke ... Baš sve moraju da imaju noge do brade i nežne glasove. Nije da se stidim svog tela. Ali, izgledam ... kao odronjeno kopno. Puštam ga da mi izvuče cigaretu iz ruke.
- Ne treba ti to.
I taj pogled u more, ni zamišljen, ni rasejan, ni srećan, ni tužan, već sve pomalo, negde ispod policajki, dok baca peškir bez cilja, i to me u sekundi iznervira. Kao i to što na pitanje šta radim u Beogradu ja tiho odgovorim – čuvam decu. Vratila bih se sad kući. I sad i uvek kad poželim da se sklupčam u rupu. Ovde nema mog kariranog ćebeta pod koje mogu da se sakrijem. Ovde nema Marte da me pita da li vanzemaljci žive u baricama posle kiše, i ispod Tašmajdanskih klupa. Gledam ga kako spušta naočare za sunce na peškir, skida mornarsku majicu i ulazi u vodu. Prolazi mi kroz glavu samo da pobegnem. Daleko. Da trčim do broda, i da otplovim daleko. Argentina, Kairo, Mozambik, Katalonija, Indija... svuda bih da nisam ovako uplašena. Svih ovih ljudi. Njega koji kao da će da ode svakog momenta. Sebe. Svojih jadnih dvadeset i nešto bližih tridesetim i još jadnije stvarnosti. Između kafane i posla, loše žurke i koncerta.
Baj baj Emilija, momci su na obali
Hladni prsti naviru kroz san ...
Umesto odlaska, grčim telo da stane na što manju površinu peškira. Pogrbljena, čkiljim, nespremna. Nespremna za bilo kakve izazove. Setim se onda kako mi je Marta poklonila žir. I kad mi je rekla – Bože, kako to da ti niko nije poklonio žir ? Setim se kako mi Marta polako daje ranac kad je dočekam iz škole. Sećam se svega da ne gledam oko sebe.
I sto prvi poznanik mu se pridružio na plaži. Dok slušam, ko je to, to mi je devojka, nova, pa i nije nova, što je tako stidljiva, nije se navikla, eh, pa dovedi je uveče u grad, ne izlazi ona, pa kakva ti je to devojka, čudna, samo piše i spava, pa hoćeš li doći ti kad je staviš da spava, možda, eh, pa nemoj da izdaš, a kako se zove, Emilija, lepo ime, je l iz grada, jeste, e pa lepo, što ne dođe ovamo, ne voli da se kupa, nije valjda da ne zna da pliva, pa zna nego ne voli vodu, pa što si je doveo, pa leto je, a hoće li na jedrenje i tako do unedogled... Kao da ne postojim. Mislim, naravno da ne postojim kad sam ovako nesrećno bleda sa podočnjacima. Mislim, naravno da ne vredim kad one sve imaju duge kose a ja sam skoro ćelava.
- Ide mi se kući. Spava mi se.
- Što ne spavaš tu, na suncu ? Dođi.
Nervira me i to što je mokar, i što je slan. I što me premešta kao deo nameštaja i grli me.
- Hajde,spavaj,mala.
Prebaci ruku preko mene, trepne mokrim trepavicama, i poljubi me ovlaš.
- I nisu ti nešto ove tvoje Bačvice.
- Ti znaš. ’ Ajde spavaj, namćor.
I negde daleko, kao da čujem voz koji odlazi, kao da pod šinama nestaje sve ono što me plaši, i kao da ispod te ruke, koja leži preko mojih lopatica počinje da raste jedan novi svet, u kome se na metar prodaju čvrsti zagrljaji, podrška i ljubav. Kao kašmir za suknje mladih bankarskih službenica.
mija.
i tako ona priča
kako je srela tatu mog druga
koji se ženi
a tata kuka
nema pare za svadbu
i tako ona priča
koga je sve videla na pijaci
dok sam ja
spavala
priča i smeje se
pohujući patlidžan
dok ja čitam
miju kota
umotana u ćebe
misleći na mog pradedu
koji se isto zvao mija
ali nije živeo u
portugalu i bio pisac
već je bio
beogradski
bankarski
činovnik
koji je voleo da slaže
gajbe piva do plafona
mislim i na to
kako će kosa da mi miriše
na pohovani patlidžan
a onda se setim
da mogu još da ne izlazim iz kuće
i da u stvari
da mogu ne bih ni izlazila
ne bih
u ovom tužnom gradu
bez osmeha i sunca
u gradu u kome
je hladno u tramvajima
koliko i u pogrešnim
zagrljajima.
kako je srela tatu mog druga
koji se ženi
a tata kuka
nema pare za svadbu
i tako ona priča
koga je sve videla na pijaci
dok sam ja
spavala
priča i smeje se
pohujući patlidžan
dok ja čitam
miju kota
umotana u ćebe
misleći na mog pradedu
koji se isto zvao mija
ali nije živeo u
portugalu i bio pisac
već je bio
beogradski
bankarski
činovnik
koji je voleo da slaže
gajbe piva do plafona
mislim i na to
kako će kosa da mi miriše
na pohovani patlidžan
a onda se setim
da mogu još da ne izlazim iz kuće
i da u stvari
da mogu ne bih ni izlazila
ne bih
u ovom tužnom gradu
bez osmeha i sunca
u gradu u kome
je hladno u tramvajima
koliko i u pogrešnim
zagrljajima.
петак, 28. октобар 2011.
došlo mi.
došlo mi tu da spavam
kao kuče
na ulici
po zimi
došlo mi ali je
bila ona tu
moja zamena za sestru
s kojom spavam
zajedno u krevetu
sa kojom idem
u neke
daleke gradove
s kojom razmazujem
šminku po jastuku
došlo mi tu da spavam
pa da me nađeš
ujutru kad kreneš po hleb i mleko
jer svi vi sređeni ljudi
radite to
došlo mi
majke mi
da se derem koliko mi
fališ
da se derem koliko mi
svi nedostaju
stalno
da se derem koliko
volim nju
moju zamenu za sestru
koja sve razume
i mog tatu koga nađem
u pet ujutru kako čita
huga prata
i sve vas moje
plačne
romantične
što volite da jedete
sarajevski burek
i 25.maj u zimu.
kao kuče
na ulici
po zimi
došlo mi ali je
bila ona tu
moja zamena za sestru
s kojom spavam
zajedno u krevetu
sa kojom idem
u neke
daleke gradove
s kojom razmazujem
šminku po jastuku
došlo mi tu da spavam
pa da me nađeš
ujutru kad kreneš po hleb i mleko
jer svi vi sređeni ljudi
radite to
došlo mi
majke mi
da se derem koliko mi
fališ
da se derem koliko mi
svi nedostaju
stalno
da se derem koliko
volim nju
moju zamenu za sestru
koja sve razume
i mog tatu koga nađem
u pet ujutru kako čita
huga prata
i sve vas moje
plačne
romantične
što volite da jedete
sarajevski burek
i 25.maj u zimu.
четвртак, 27. октобар 2011.
dori.
i tako meni
neki opasni novobeogradski pankeri
namiguju
a ja se smešim
tupavo
sa cvetom u kosi
bauljajući
ulicama kojima ime
ne znam
misleći na moju priču
objavljenu
na moje balone
što ih bacam kroz prozor
sobe
na moje cveće
u selu
na prženice
što moja majka sprema
stalno
na kuvanu rakiju
što mi sipa zoka
kad dođem u vonder.
i tako meni
neki opasni namiguju
a ja se smešim
tupavo
mislim da sam lepa
u mojoj bordo haljini
jer sam žena
kao
mislim kako mi sve nešto
izgleda stvarno ovih dana
i limunada
i mandarine
i ljute paprike što sam jela
na svadbi
draganovoj
i pečenje što jedem
samo po svadbama
jer na sarane
ne idem
( pička )
izgleda mi stvarno
i to moje dete
nerođeno
i ta njena nagrada
sterijina
( a ima majke mi da je dobije )
i ta njegova nagrada
ninova
( on pre svih nas )
i opet to moje dete
nerođeno
sa kojim ću da idem
svuda
i da se smejem
svuda
i sve mi to nešto izgleda
stvarno
čak i ja
dok
mislim danas
ni juče
ni sutra
e sad kol'ko će da traje
pitam se
sad.
neki opasni novobeogradski pankeri
namiguju
a ja se smešim
tupavo
sa cvetom u kosi
bauljajući
ulicama kojima ime
ne znam
misleći na moju priču
objavljenu
na moje balone
što ih bacam kroz prozor
sobe
na moje cveće
u selu
na prženice
što moja majka sprema
stalno
na kuvanu rakiju
što mi sipa zoka
kad dođem u vonder.
i tako meni
neki opasni namiguju
a ja se smešim
tupavo
mislim da sam lepa
u mojoj bordo haljini
jer sam žena
kao
mislim kako mi sve nešto
izgleda stvarno ovih dana
i limunada
i mandarine
i ljute paprike što sam jela
na svadbi
draganovoj
i pečenje što jedem
samo po svadbama
jer na sarane
ne idem
( pička )
izgleda mi stvarno
i to moje dete
nerođeno
i ta njena nagrada
sterijina
( a ima majke mi da je dobije )
i ta njegova nagrada
ninova
( on pre svih nas )
i opet to moje dete
nerođeno
sa kojim ću da idem
svuda
i da se smejem
svuda
i sve mi to nešto izgleda
stvarno
čak i ja
dok
mislim danas
ni juče
ni sutra
e sad kol'ko će da traje
pitam se
sad.
уторак, 25. октобар 2011.
ovi moji.
imam ovu moju
kovrdžavu
što moj tata kaže da zna da popije
i ovu moju pegavu
što ima srce ogromno
imam i njega
ludog
što mi kupi krempitu
da budem derle musavo
imam i mamu i tatu
i babe i sestru
što je daleko
imam i decu što čuvam
ponekad
a nisu moja
lepa deca
imam i komšije
stare i zle
i jednu krezavu kod koje kupujem
zelje
imam ja sve to
ali nemam
kartu za prevoz
i jedno litar votke
da se napijem
sad
jer me on ne voli
dovoljno.
kovrdžavu
što moj tata kaže da zna da popije
i ovu moju pegavu
što ima srce ogromno
imam i njega
ludog
što mi kupi krempitu
da budem derle musavo
imam i mamu i tatu
i babe i sestru
što je daleko
imam i decu što čuvam
ponekad
a nisu moja
lepa deca
imam i komšije
stare i zle
i jednu krezavu kod koje kupujem
zelje
imam ja sve to
ali nemam
kartu za prevoz
i jedno litar votke
da se napijem
sad
jer me on ne voli
dovoljno.
понедељак, 24. октобар 2011.
podni prijatelji popodneva.
sa planetom belega na stomaku
mesečevi dečaci
putuju po svemiru
soliterskih soba
koje mirišu na
griz i cimet.
u sumrak pevušeći darka rundeka
lenka se osmehnula kišnom danu.
prijatelj popodneva zaplivao je
u frižider da bi upecao hladne tulumbe
i sok od borovnice.
lenka je kupila tufnastu šolju za 120 dinara.
iako je bila puknuta, šolja će imati svrhu.
lenka voli da sadi cveće. čak i u šolje.
mesečev dečak nikako ne voli hladnoću.
samim tim njegove ljute
crne cipele
gaze oktobarsko lišće.
lenka smatra da je nepravedno biti grub.
prijatelj popodneva čita intervju sa jednim piscem iz mozambika.
lenku je ana pitala kada će se voziti novim tramvajem.
mesečev dečak je spustio ruku na jedno poznato rame.
ana još kaže lenki, da vanzemaljci jedu cigare i piju cedevitu. lenka sa druge strane pokušava da ubedi anu da i tramvaji spavaju. ana joj ne veruje.
mesečev dečak mrvi čaj od kamilice zamišljeno gledajući u pokvaren zidni sat.
soundtrack : Suede - Stay together
субота, 22. октобар 2011.
mate parlov.
za svu mesečevu decu koja se tuku kao mate parlov
ne umem da na naduvam balon
ne umem a nisam nikad ni
umela
nije to ništa strašno
mislim.
ti sediš na podu moje
sobe skladišta
ali voliš da dođeš
i voliš da sediš
da jedemo tople sendviče
iz garavog pleha
i silazimo po pivo
dok nas komšije pozdravljaju
a kasirke gledaju ispod oka
sa onim pitanjem
jošnešto
ništaviše
mi ćemo samo pivo
jer ja umem da kuvam
ne treba nam čips
ne gledamo premijer ligu
i ja nisam muškarača
samo me baš briga.
mi čitamo članke iz novina i
analiziramo
jer to niko nikad nije hteo da radi
ni sa mnom
ni sa tobom
mi gledamo početak prvog dela
rokija
a onda se tučemo za ozbiljno
kao mate parlov
mi ležimo na podu
naopačke
zato što te bole leđa
a ja se solidarišem
mi se radujemo tufnastim šoljama
od ciganina za 120 dinara
koje mi neće biti žao da
razbijem
kao.
osmehujem se kišnim danima
ti sunčanim
jer kad nosiš kaput
dobiješ alergiju oko vrata
pa ti ja kažem da paziš
malo
i karirani kačketi
u kojima izgledamo
kao članovi pokreta otpora
nam lepo stoje
i krede nikad ne spere
kiša sa zaštićenih zidova
kao što zimi
samo mi šetamo
25.majom.
четвртак, 29. септембар 2011.
sve te.
i sve te slike
dokazi da nismo usamljeni
da smo negde bili
da nas neko
grli
voli
ljubi
sve te slike
mi ne daju da spavam
nekad
i pitam se
ko si ti
ko je on
ko je ona
ko sam ja
i svi ti ljudi
uz
vas
nas
i njih
da li ti ljudi znaju
kad plačemo
kad se smejemo
i kad smo sami.
dokazi da nismo usamljeni
da smo negde bili
da nas neko
grli
voli
ljubi
sve te slike
mi ne daju da spavam
nekad
i pitam se
ko si ti
ko je on
ko je ona
ko sam ja
i svi ti ljudi
uz
vas
nas
i njih
da li ti ljudi znaju
kad plačemo
kad se smejemo
i kad smo sami.
петак, 16. септембар 2011.
spava.
kad bih mogla da žmurim
čvrsto čvrsto
da vidim belo svetlo
kao ona u daljini
juče
kad smo se grlili na brankovom
ti i ja
mnogo si bio smešan
onako krakat i smeten
pokušao si da me
utešiš
a meni je trebao neko
da me odvede da
spavam
pa da mi napravi
kakao
u velikoj šolji
i ostavi ga
pored kreveta
u mojoj dečijoj sobi
u kojoj nikad nisam odrasla.
i znam da će proći
jednom kada u velike
kofere
spakujem sve svoje
igračke
i gumu za žvakanje
u tubi
i isto tako
znam da će to sad brzo
jako brzo
ali nekako više
ne mogu da sedim
i čekam.
" Mali Ričard je potpuno pase sa svojom Lusil i Tuti Fruti.Sinoć sam u Lotusu, od prijatelja, koji inače radi u Bejrutu, čuo da su u Londonu sada glavni Čempsi. Na Luksemburgu sam slušao Elvisa i njegovu "It's now or never". Sjajan je, ovo ovde je pravi primitivizam. Zaista bez Stratokastera i Dinakorda nema pravog saunda. Na zimu ću u Ameriku da vidim ko je na topu. Hoćeš leblebije ? "
čvrsto čvrsto
da vidim belo svetlo
kao ona u daljini
juče
kad smo se grlili na brankovom
ti i ja
mnogo si bio smešan
onako krakat i smeten
pokušao si da me
utešiš
a meni je trebao neko
da me odvede da
spavam
pa da mi napravi
kakao
u velikoj šolji
i ostavi ga
pored kreveta
u mojoj dečijoj sobi
u kojoj nikad nisam odrasla.
i znam da će proći
jednom kada u velike
kofere
spakujem sve svoje
igračke
i gumu za žvakanje
u tubi
i isto tako
znam da će to sad brzo
jako brzo
ali nekako više
ne mogu da sedim
i čekam.
" Mali Ričard je potpuno pase sa svojom Lusil i Tuti Fruti.Sinoć sam u Lotusu, od prijatelja, koji inače radi u Bejrutu, čuo da su u Londonu sada glavni Čempsi. Na Luksemburgu sam slušao Elvisa i njegovu "It's now or never". Sjajan je, ovo ovde je pravi primitivizam. Zaista bez Stratokastera i Dinakorda nema pravog saunda. Na zimu ću u Ameriku da vidim ko je na topu. Hoćeš leblebije ? "
среда, 14. септембар 2011.
izgubljeno - nađeno.
U slavu poslednjeg indi-go događaja na Kalemegdanu u sezoni, jedna priča.
Imala je 17 godina, crvena, drečava, duga kosa. Ogromna kosa. Tanke, pretanke obrve i noge uvučene u uske farmerke. Karirana košulja. Plitke crvene starke. Bleda koža. Smeđe oči.
Imao je 25 godina. Neuredna Liam Galager frizura. Izlizane farmerke. Adidas retro crni duks. Crne plitke starke. Mršavost na granici anoreksije.
Drže se za ruke. Šetaju.
Imala je 17 godina, crvena, drečava, duga kosa. Ogromna kosa. Tanke, pretanke obrve i noge uvučene u uske farmerke. Karirana košulja. Plitke crvene starke. Bleda koža. Smeđe oči.
Imao je 25 godina. Neuredna Liam Galager frizura. Izlizane farmerke. Adidas retro crni duks. Crne plitke starke. Mršavost na granici anoreksije.
Drže se za ruke. Šetaju.
субота, 10. септембар 2011.
Slušali smo ranog Majlsa.
Emilija : Ja inače ne jedem krempite. Nikad.
Boris : Vidim, vidim.
Emilija : Nego mi došlo nešto sad.
Boris : Pa jedi.
Emilija : Ima još ?
Boris : Ima još jedna.
Emilija : Daj.
Boris : Kad si jela poslednji put ?
Emilija : Juče.
Boris : Ne laži.
Emilija : Ne lažem, majke mi.
Boris : Kako ste se upoznali ?
Mrak.
Emilija : Pa, nije kao da je bilo potpuno neobično. Radila sam knjižari. On je došao, tražio poslednjeg prevedenog Begbedea. A ti znaš koliko ja volim Frederika. I onda smo pričali, pričali, pričali. Dok nije došla Marica, terorista, da predam smenu. Sačekao me i otišli smo na pivo. Na tri piva. Na pet piva. Sledeće čega se sećam je jutro, ulica kojom prolaze trole. E, nije bilo black out pijanstvo. Samo je bilo na prazan stomak. I tu sam se iznenadila. Izašla sam iz stana. Sutradan smo se sreli na žurci. Ceo Beograd se sreće po žurkama. I tu smo pričali. I shvatili da ... smo bili zajedno svuda i da se nismo poznavali. I da je stariji od mene deset godina. I da izlazi svaki dan. I da zarađuje mesečno deset puta više od mene ( ovo sam se zapitala pošto pije samo dupli džin tonik, sa stranim džinom ). Ukrala sam flašu tia marie, sela sa njim na motor i vratili smo se u ulicu kojom prolaze trole. Ništa se nije desilo. Učila sam iz rečenice u rečenicu kako neko ko završi književnost može da pravi pare. I ima ikea sto. I lampu. I da živi u potkrovlju, na Vračaru, gde je čak i wc dizajniran. I da vozi motor. I da ima najgotivniji crni kožni mantil ikad. Slušali smo ranog Majlsa. Opet sam tu prespavala. Lep vikend, spavaš kod nepoznatih. Iskreno, nisam mislila da sam se zaljubila. Mislila sam da se dobro zabavljam. Kao i uvek. Dva koraka dalje, i pogrešno proceniš. Otišla sam na odmor, nisam se javila. Zapravo nisam ni imala broj telefona. Prvi beogradski dan, posle letovanja u Dalmaciji od deset predivnih dana, srela sam ga u kafiću. Tu me pitao – A je li, ti si sad moja devojka ? Smejala sam se i pila limunadu. Uvek sam se smejala sa njim. Ma lažem. Tako izgleda iz ove perspektive. Godinu dana kasnije, upala sam u restoran u kome je sedeo sa porodicom – znaš, to je jedan od onih restorana gde je sve sto evra, gde izlaze ljudi u bosovim odelima i žene sa peglanim kosama i cipelama na štiklu – ugasila cigaretu u potaž njegove tetke i rekla da ga vodim sa sobom. U sledećem kadru, mi trčimo, moje plave martinke ubijaju beogradski asfalt, on me stiže, toliko je slobode da jednom mestu, da mi se čini da ću se ugušiti, upadamo u stan, pakujemo se, i... Tu sam se zajebala.
Boris : Vidim, vidim.
Emilija : Nego mi došlo nešto sad.
Boris : Pa jedi.
Emilija : Ima još ?
Boris : Ima još jedna.
Emilija : Daj.
Boris : Kad si jela poslednji put ?
Emilija : Juče.
Boris : Ne laži.
Emilija : Ne lažem, majke mi.
Boris : Kako ste se upoznali ?
Mrak.
Emilija : Pa, nije kao da je bilo potpuno neobično. Radila sam knjižari. On je došao, tražio poslednjeg prevedenog Begbedea. A ti znaš koliko ja volim Frederika. I onda smo pričali, pričali, pričali. Dok nije došla Marica, terorista, da predam smenu. Sačekao me i otišli smo na pivo. Na tri piva. Na pet piva. Sledeće čega se sećam je jutro, ulica kojom prolaze trole. E, nije bilo black out pijanstvo. Samo je bilo na prazan stomak. I tu sam se iznenadila. Izašla sam iz stana. Sutradan smo se sreli na žurci. Ceo Beograd se sreće po žurkama. I tu smo pričali. I shvatili da ... smo bili zajedno svuda i da se nismo poznavali. I da je stariji od mene deset godina. I da izlazi svaki dan. I da zarađuje mesečno deset puta više od mene ( ovo sam se zapitala pošto pije samo dupli džin tonik, sa stranim džinom ). Ukrala sam flašu tia marie, sela sa njim na motor i vratili smo se u ulicu kojom prolaze trole. Ništa se nije desilo. Učila sam iz rečenice u rečenicu kako neko ko završi književnost može da pravi pare. I ima ikea sto. I lampu. I da živi u potkrovlju, na Vračaru, gde je čak i wc dizajniran. I da vozi motor. I da ima najgotivniji crni kožni mantil ikad. Slušali smo ranog Majlsa. Opet sam tu prespavala. Lep vikend, spavaš kod nepoznatih. Iskreno, nisam mislila da sam se zaljubila. Mislila sam da se dobro zabavljam. Kao i uvek. Dva koraka dalje, i pogrešno proceniš. Otišla sam na odmor, nisam se javila. Zapravo nisam ni imala broj telefona. Prvi beogradski dan, posle letovanja u Dalmaciji od deset predivnih dana, srela sam ga u kafiću. Tu me pitao – A je li, ti si sad moja devojka ? Smejala sam se i pila limunadu. Uvek sam se smejala sa njim. Ma lažem. Tako izgleda iz ove perspektive. Godinu dana kasnije, upala sam u restoran u kome je sedeo sa porodicom – znaš, to je jedan od onih restorana gde je sve sto evra, gde izlaze ljudi u bosovim odelima i žene sa peglanim kosama i cipelama na štiklu – ugasila cigaretu u potaž njegove tetke i rekla da ga vodim sa sobom. U sledećem kadru, mi trčimo, moje plave martinke ubijaju beogradski asfalt, on me stiže, toliko je slobode da jednom mestu, da mi se čini da ću se ugušiti, upadamo u stan, pakujemo se, i... Tu sam se zajebala.
šta je to sparing partner.
... al' ako smo tim, e, onda pravila znaš ...
kad neko uhvati vruć pleh umesto tebe.
kad ti neko da kartu za prevoz.
kad te neko zagrli sa ledja.
kad ćutite.
kad neko spusti roletne u sobi. kad treba. i zna tačno kad treba.
kad te neko sačeka da izvadiš kamenčić iz cipele.
kad ti neko da preveliku belu košulju.
kad te neko ne tera da se istuširaš posle kupanja u moru i kad mu je lepa tvoja kovrdžava ućebana kosa ( od mora ).
kad šetate.
kad trčite.
kad sedite na betonu u parku ( šafarikova ).
kad ste tim koji zna pravila. i ne krši ih. nikad. ili skoro nikad.
svuda.
Ti lepo spremaš salatu
onu koju zovemo baštica
u kojoj ima malo balsamica
i strugane šargarepe
slatke
koju smo kupile
kod krezave seljanke
na cvetku
one što ima izrastak
i glasno se smeje.
Ti lepo postaviš sto
uvek
karirani stoljnjak
drvena daska
tufnasta šerpa
a u njoj dalmatinska supa
što miriše
na stepenice u dubrovniku
i kamenje koje sam našla u cavtatu.
Ti lepo pričaš
kad te zovem sa raznih autobuskih
stanica
i iz raznih luka
odakle jadrolinija
vozi za mljet i korčulu
lepo pričaš
i vidim te kako
idući sa posla
mašeš komšinici
preko ulice.
Vidim te dok ti preko
telefona kažem
da ćemo ići
svuda
draga moja mamice
i da ću jednom tako dugo
da ti mašem sa nekog broda
sa cvetom u kosi
u beloj haljini dugoj
stežući nekog za ruku.
четвртак, 8. септембар 2011.
noću.
zašto se zovemo noću
pitam se
zamotana u dečju posteljinu
dok buljim u plafon
dok čekam da ustanem
konačno
i napravim tost i jogurt
koji mi se i ne jede zapravo
zašto se zovemo noću
i govorimo jedno drugom
gomilu nebitnih rečenica
nekada nežnih
a nekada jednostavno previše tužnih
za naše male godine
jer nekako svaki put kad sam budna
dugo
setim se neke slike
ti na brodu
ti mi daješ nadimak
ti gledaš kroz prozor
ti voziš
ti premeštaš cigaretu
iz ruke u ruku
setim se neke slike
i nasmejem se
pa nastavim da
pijem pivo
pišem
perem sudove
čitam
ili nešto treće
ubijajući još jednu noć
polako
sigurna
jer ti razumeš
šta je
posoljeni zrak i razlivena tinta.
zašto se zovemo noću
pitam se
čak i iz
milionskih evropskih gradova
trošeći impulse,minute,redove na skajpu
zašto ne šetamo po snegu
nasmejani
zašto se zovemo noću
pitam se
možda se volimo
možda nedostajemo
jedno drugom
stalno
možda nas niko drugi
ne razume
a možda smo jednostavno
samo
previše
usamljeni.
( Nevezano od svega, mislim da bi ti jedini razumeo kad bih umesto ZDRAVO rekla Adio )
уторак, 30. август 2011.
plastelin
Kupila si mi plastelin
i jedno ćebe
karirano
kupila si mi i
soknice bele
i sandale sa cvetom
i mašnu satensku za poklone
da radujemo ljude
i kuvamo lepe ručkove
u tufnastim šerpama
igramo po stanu
uz crnačku muziku
i volimo komšinicino
kuče.
Kupila si mi plastelin
i jednom ću sve da ti ispričam
a tad kad budem mogla da pričam
to više neće biti ni važno
jer ćeš ti da budeš divna baka
a ja divna mama
i pevaćemo
Devojko mala
na glas
Bulevarom
Tada neće biti bitno
ni ko je koga povredio
ni šta ti nisam rekla
ni koga sam se bojala.
i jedno ćebe
karirano
kupila si mi i
soknice bele
i sandale sa cvetom
i mašnu satensku za poklone
da radujemo ljude
i kuvamo lepe ručkove
u tufnastim šerpama
igramo po stanu
uz crnačku muziku
i volimo komšinicino
kuče.
Kupila si mi plastelin
i jednom ću sve da ti ispričam
a tad kad budem mogla da pričam
to više neće biti ni važno
jer ćeš ti da budeš divna baka
a ja divna mama
i pevaćemo
Devojko mala
na glas
Bulevarom
Tada neće biti bitno
ni ko je koga povredio
ni šta ti nisam rekla
ni koga sam se bojala.
Ti samo voliš nekog drugog
"Ti samo voliš nekog drugog ", rekla je polako.
Preterano ne razmišljajući o posledicama. Odšetala je niz ulicu. Nije bilo patetike. Ni plakanja. Rekla je to istim tonom koje kasirke izgovaraju ono - " Još nešto za vas, komšinice ? ". Ona je bila jako sigurna u izgovoreno. I tog avgusta, možda najviše. Ušla je u svoju malu sobu, na poslednjem spratu zgrade na Novom Beogradu i spakovala ranac. Nju je samo neko povredio. Mada nije ona tome pridavala neki značaj.
On je uvek govorio - " Reka teče ispod mosta,mala. Sve zaboraviš. "
To je naučila. Od stranica knjige, ostaje ta rečenica. A Beograd je divan grad, pored reka. Tu sve prolazi. Tu postoji mir, pogled sa obale u slobodu, pogled u sutra, a življenje tog trenutka, intenzivno.
Njen crni ranac, poslat iz Amerike, čekao je spakovan na krevetu, sutrašnji polazak voza. Mirno je sedela na terasi, pušila i gledala u ulično osvetljenje.
Bila je jedna od onih devojaka koje se ne osvrću. Ali jedna od onih koji se bore. Jako i bez povlačenja ručne kočnice. Smejala se iz glasa. Plakala teško. Umela je da se raduje krempitama, razglednicama koje su stizale iz Seula, Berlina, Moskve i labradoru mamine najbolje drugarice koji je umeo da je budi svakog leta na moru. Smejala se zvuku otvaranja limenke piva, nacrtanoj školici i deci na Tašmajdanu koja preskaču lastiš. I iznad svega, trenucima kada bi čuvala tri prelepe devojčice iz zgrade prekoputa.
Radila je nekad premalo, nekad previše. U etapama.
Volela je užasno mnogo sve ljude koji su joj bili blizu.
Namestila je kratke šiške svoje dečačke frizure i obukla treger pantalone. Izbrojala ostatak džeparca i setila se kako je nekad, ljubio ovlaš u rano jutro, dok su roletne u njenoj sobi još bile spuštene.
Ona je bila jedna od onih žena. Lepih, ali ne preterano. Zgodnih , ali ne fatalnih. Oblačila se kao devojčica, nosila je često belo-teget mornarske haljine. Njemu to nije bilo dovoljno.
Stračala je niz stepenice, kupila cveće na pijaci i otišla kod mame na posao. Verovala je bekrajno u nove početke. U nove temelje i nove prve kore na torti. Ono čega se plašila, je da strah postoji. A mnogo se plašila. Samoće, liftova, visine, aviona, mraka, smrti. I ostavljanja.
" Nije tu niko nikog povredio, znaš. Samo, mi smo dva sveta. "
Floskula, koju je izgovorila, gledajući me dok kuvam grašak, bila je jedna od onih stvari koja me uplašila. To , više nije bila moja drugarica. Ja sam gledala, jednu tužnu neodraslu ženu, koja se borila dugo, a onda samo otišla. Kad više nije mogla. Nije tu bilo zagrljaja, nismo plakale, ali sam joj hvatala pogled dok gleda ka vratima.
Toga ima u američkim filmovima. I u romanima. Da neko uđe na vrata, i sve bude u redu. Ovde, nas dve smo spremale naš zajednički ručak u mojoj kuhinji. Pred njen odlazak na more, a kasnije ću saznati, i odlazak iz zemlje.
Vratila se prvi put u grad posle dve godine. Preplanula i mršava, sa velikim slamnatim šeširom. Naučila je jezik i imala posao. Šetale smo Zetskom, tog leta dve hiljade i neke, držeći se za ruke i grleći se. Nikad joj za dve godine nisam napisala da mi nedostaje.
Srele smo ga četiri dana kasnije. Nisu se pozdravili. Nismo pričale. Nisam pitala.
Sačekale smo jutro na Savi, duvao je vetar.
Narednih godina dolazila je sve ređe. Ja sam putovala kod nje, svake godine. Traženje jeftinih avionskih karata bio nam je omiljeni hobi. Nikad je nisam pitala šta se tačno desilo. Jednom je samo, u malom lisabonskom baru, rekla da je sve zaboravila. Nisam ni sumnjala. Kao i u to da se sigurno, nikad nije tako zaljubila.
Kako je prolazilo vreme, sve sam ređe imala potrebu da ga pitam zašto je to uradio. Nismo komunicirali, iako sam ga često viđala. Nikad mi nije bilo jasno, kako je mogao da pusti da tako ode.
Trči mi u zagrljaj u cvetnoj dugačkoj suknji. Baca kofer i grli me. Plače nekontrolisano, smeje se, u isto vreme. Mnogo te volim, kaže, idemo negde odmah, kaže, srećna sam mnogo.
Senka je sad srećna. Promenjena i slobodna i sama. Ima kornjaču i stan sa malom terasom koju deli sa mladom pevačicom fada. Često govori kako je ipak možda mama, trebala je vaspita da se uda dobro, i bez ljubavi.
Preterano ne razmišljajući o posledicama. Odšetala je niz ulicu. Nije bilo patetike. Ni plakanja. Rekla je to istim tonom koje kasirke izgovaraju ono - " Još nešto za vas, komšinice ? ". Ona je bila jako sigurna u izgovoreno. I tog avgusta, možda najviše. Ušla je u svoju malu sobu, na poslednjem spratu zgrade na Novom Beogradu i spakovala ranac. Nju je samo neko povredio. Mada nije ona tome pridavala neki značaj.
On je uvek govorio - " Reka teče ispod mosta,mala. Sve zaboraviš. "
To je naučila. Od stranica knjige, ostaje ta rečenica. A Beograd je divan grad, pored reka. Tu sve prolazi. Tu postoji mir, pogled sa obale u slobodu, pogled u sutra, a življenje tog trenutka, intenzivno.
Njen crni ranac, poslat iz Amerike, čekao je spakovan na krevetu, sutrašnji polazak voza. Mirno je sedela na terasi, pušila i gledala u ulično osvetljenje.
Bila je jedna od onih devojaka koje se ne osvrću. Ali jedna od onih koji se bore. Jako i bez povlačenja ručne kočnice. Smejala se iz glasa. Plakala teško. Umela je da se raduje krempitama, razglednicama koje su stizale iz Seula, Berlina, Moskve i labradoru mamine najbolje drugarice koji je umeo da je budi svakog leta na moru. Smejala se zvuku otvaranja limenke piva, nacrtanoj školici i deci na Tašmajdanu koja preskaču lastiš. I iznad svega, trenucima kada bi čuvala tri prelepe devojčice iz zgrade prekoputa.
Radila je nekad premalo, nekad previše. U etapama.
Volela je užasno mnogo sve ljude koji su joj bili blizu.
Namestila je kratke šiške svoje dečačke frizure i obukla treger pantalone. Izbrojala ostatak džeparca i setila se kako je nekad, ljubio ovlaš u rano jutro, dok su roletne u njenoj sobi još bile spuštene.
Ona je bila jedna od onih žena. Lepih, ali ne preterano. Zgodnih , ali ne fatalnih. Oblačila se kao devojčica, nosila je često belo-teget mornarske haljine. Njemu to nije bilo dovoljno.
Stračala je niz stepenice, kupila cveće na pijaci i otišla kod mame na posao. Verovala je bekrajno u nove početke. U nove temelje i nove prve kore na torti. Ono čega se plašila, je da strah postoji. A mnogo se plašila. Samoće, liftova, visine, aviona, mraka, smrti. I ostavljanja.
" Nije tu niko nikog povredio, znaš. Samo, mi smo dva sveta. "
Floskula, koju je izgovorila, gledajući me dok kuvam grašak, bila je jedna od onih stvari koja me uplašila. To , više nije bila moja drugarica. Ja sam gledala, jednu tužnu neodraslu ženu, koja se borila dugo, a onda samo otišla. Kad više nije mogla. Nije tu bilo zagrljaja, nismo plakale, ali sam joj hvatala pogled dok gleda ka vratima.
Toga ima u američkim filmovima. I u romanima. Da neko uđe na vrata, i sve bude u redu. Ovde, nas dve smo spremale naš zajednički ručak u mojoj kuhinji. Pred njen odlazak na more, a kasnije ću saznati, i odlazak iz zemlje.
Vratila se prvi put u grad posle dve godine. Preplanula i mršava, sa velikim slamnatim šeširom. Naučila je jezik i imala posao. Šetale smo Zetskom, tog leta dve hiljade i neke, držeći se za ruke i grleći se. Nikad joj za dve godine nisam napisala da mi nedostaje.
Srele smo ga četiri dana kasnije. Nisu se pozdravili. Nismo pričale. Nisam pitala.
Sačekale smo jutro na Savi, duvao je vetar.
Narednih godina dolazila je sve ređe. Ja sam putovala kod nje, svake godine. Traženje jeftinih avionskih karata bio nam je omiljeni hobi. Nikad je nisam pitala šta se tačno desilo. Jednom je samo, u malom lisabonskom baru, rekla da je sve zaboravila. Nisam ni sumnjala. Kao i u to da se sigurno, nikad nije tako zaljubila.
Kako je prolazilo vreme, sve sam ređe imala potrebu da ga pitam zašto je to uradio. Nismo komunicirali, iako sam ga često viđala. Nikad mi nije bilo jasno, kako je mogao da pusti da tako ode.
Trči mi u zagrljaj u cvetnoj dugačkoj suknji. Baca kofer i grli me. Plače nekontrolisano, smeje se, u isto vreme. Mnogo te volim, kaže, idemo negde odmah, kaže, srećna sam mnogo.
Senka je sad srećna. Promenjena i slobodna i sama. Ima kornjaču i stan sa malom terasom koju deli sa mladom pevačicom fada. Često govori kako je ipak možda mama, trebala je vaspita da se uda dobro, i bez ljubavi.
уторак, 23. август 2011.
Osnovna škola.
Ja sve nešto mislim
Mislim i ne mogu da prestanem
Da ćemo se svi sretati
na svetskim aerodromima
piti kafu za poneti
pričati o letovanjima
i kolima na lizing
i da će jedna od nas da se uda
za nekog magupa iz kraja
sigurno
u beloj venčanici kao princeza
i da ćemo sve imati decu
lepu
koja će da porastu i odu
na neke aerodrome
kao što smo i mi otišle
jednom
Ja sve nešto mislim dok
jedem kuvani kukuruz
koji sam presolila
u njenom dvorištu
da će leto još malo da sklizne
niz Milana Rakića
pa ću opet da izvadim šal
što mi je baka štrikala
opet ću i čizme da obujem
i biću srećna
što pada sneg.
Jedem kuvani kukuruz
koji sam presolila
smejem se sa laktom na njenom
drvenom
dvorišnom
stolu
smejem se sa rukom preko lica
i na ulici dok se dovikujemo
šta da kupimo u radnji
mleko
koliko posto masti
2 zarez 8
molim
2 zarez 8
i kafu i koka kolu
smejem se i kad zamislim
nas
udate
nas
trudne
nas
ozbiljne
nas
negde drugde
nas
koje nosimo kafu za poneti
na Bečkom aerodromu
trčeći u susret
nekim drugim
širim i slobodnijim
ulicama.
Mislim i ne mogu da prestanem
Da ćemo se svi sretati
na svetskim aerodromima
piti kafu za poneti
pričati o letovanjima
i kolima na lizing
i da će jedna od nas da se uda
za nekog magupa iz kraja
sigurno
u beloj venčanici kao princeza
i da ćemo sve imati decu
lepu
koja će da porastu i odu
na neke aerodrome
kao što smo i mi otišle
jednom
Ja sve nešto mislim dok
jedem kuvani kukuruz
koji sam presolila
u njenom dvorištu
da će leto još malo da sklizne
niz Milana Rakića
pa ću opet da izvadim šal
što mi je baka štrikala
opet ću i čizme da obujem
i biću srećna
što pada sneg.
Jedem kuvani kukuruz
koji sam presolila
smejem se sa laktom na njenom
drvenom
dvorišnom
stolu
smejem se sa rukom preko lica
i na ulici dok se dovikujemo
šta da kupimo u radnji
mleko
koliko posto masti
2 zarez 8
molim
2 zarez 8
i kafu i koka kolu
smejem se i kad zamislim
nas
udate
nas
trudne
nas
ozbiljne
nas
negde drugde
nas
koje nosimo kafu za poneti
na Bečkom aerodromu
trčeći u susret
nekim drugim
širim i slobodnijim
ulicama.
четвртак, 18. август 2011.
I kornjače.
Ja sam u redu.U niskom startu. Sa mnogo pića i malo više tuge.
Nekako je nje uvek malo više, inače ne bi pila.
Ko zna kad ćeš sledeći put da budeš tako prelepo tužna...
Divna mala plaža.
I moje dete
nerođeno.
I kornjače.
I pravljenje slika
u pesku
dok pevamo Obojeni program.
I lako je tebi da puštaš filmove
a još lakše da žmuriš i
spavaš
u jednakim amplitudama
između mogućnosti
i nekoliko želja
najteže je ne osvrtati se
za svim onim sekvencama
koje su već viđene.
I živeti danas
ne juče
ne sutra nego
danas
ovde
to kao da je ekspedicija na Mars
za moja mala stopala
i moju ogromnu kosu
kovrdžavu
i večito praznu kutiju cigareta
neotkucanu kartu za prevoz
i pročitane novine
od prošlog avgusta.
Nekako je nje uvek malo više, inače ne bi pila.
Ko zna kad ćeš sledeći put da budeš tako prelepo tužna...
Divna mala plaža.
I moje dete
nerođeno.
I kornjače.
I pravljenje slika
u pesku
dok pevamo Obojeni program.
I lako je tebi da puštaš filmove
a još lakše da žmuriš i
spavaš
u jednakim amplitudama
između mogućnosti
i nekoliko želja
najteže je ne osvrtati se
za svim onim sekvencama
koje su već viđene.
I živeti danas
ne juče
ne sutra nego
danas
ovde
to kao da je ekspedicija na Mars
za moja mala stopala
i moju ogromnu kosu
kovrdžavu
i večito praznu kutiju cigareta
neotkucanu kartu za prevoz
i pročitane novine
od prošlog avgusta.
субота, 13. август 2011.
kao vetar.
njih dvoje.
njih drugo dvoje.
nas dve.
nas druge dve.
u hodniku odrastanja.
sa muzikom detinjstva.
sa pićem koje pijemo.
sa mnogo suza.
sa internim rečima.
ješko motol autol.
sa najtežim osećanjem
beznađa
koje imam u prvom jutarnjem
tramvaju
jer je bio i ostao jedina osoba
koja me nikad nije izdala
čak i sad
kad imamo neke druge živote.
njih drugo dvoje.
nas dve.
nas druge dve.
u hodniku odrastanja.
sa muzikom detinjstva.
sa pićem koje pijemo.
sa mnogo suza.
sa internim rečima.
ješko motol autol.
sa najtežim osećanjem
beznađa
koje imam u prvom jutarnjem
tramvaju
jer je bio i ostao jedina osoba
koja me nikad nije izdala
čak i sad
kad imamo neke druge živote.
петак, 12. август 2011.
Karma coma.
Massive Attack je heroinski bend, kažem. Iako nisam na dopu. Ne volim droge. Ne volim zavisnost. Iako sam zavisna od turske kafe, cigareta i hrane. Ležimo i gledamo u plafon. U nekom prilično čudnom položaju, ne razmišljajući. Njena soba ponekad na mene deluje kao vremenska mašina. Da smo u Londonu, pili bi zagrljeni Evian vodu i spremali se za anarhiju. Nismo u Londonu. Jednostavno i samo smo na Novom Beogradu. Ne tako toplog avgustovskog dana. Previše izgubljeni. Kao da plutam. Po sobi, vazduhu, životu, svom, tuđem, ne znam. Mislim o tome kako ako bi birala muziku za ovaj period mog života, to bi bio Massive Attack. Teardrop, Live with me, Mezzanine, Karma Coma. Tim redosledom, lenjo, u poluležećem položaju, bez smisla, bez radosti. Pusto i usamljeno, kao prolazak voza po šinama. Kao zvuk otvaranja limenke u berlinskom metrou. Kao neki život koji nikako da počne. I čini mi se kao da spavam, bez intenzivnih osećaja, gutajući vazduh, umesto da ga udišem.
недеља, 31. јул 2011.
ružica.
Clementine: You know me, I'm impulsive.
Joel: That's what I love about you.
Clementine: Sometimes I don't think people realize how lonely it is to be a kid.
Clementine: You don't tell me things, Joel. I'm an open book. I tell you everything, every damn, embarrassing thing.
Joel: That's what I love about you.
Clementine: Sometimes I don't think people realize how lonely it is to be a kid.
Clementine: You don't tell me things, Joel. I'm an open book. I tell you everything, every damn, embarrassing thing.
петак, 29. јул 2011.
Una.
"Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u sećanju. Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u "Tri lađara". Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod "Znaka?" I začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje rečenica: "Divno izgledaš, nisi se ništa promenila..." i "Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona".
I neki brojevi studentskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: "Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena". Ušao je u amfiteatar i rekao: "U našoj avangardi..." Poslala mu je poljubac.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak - spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: "Ja ću prva u kupatilo!" - i pitanje: "Zar nećemo zajedno?" Ovaj put ne.
Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.
Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa. Sranje."
*
Mislim da je prošlo sedam godina. Uglavnom, prilično je prošlo. Nemam više crvenu kosu. Ni toliko ogromno dupe. Nisam više, guzata tinejdžerka. Imam prirodnu kosu. Smeđu. Slične dužine.
Sedeli smo u nekom kafiću. Bilo je toplo, proleće. Čini mi se da sam pobegla iz škole. Smejali smo se. Tog vremena se sećam ovako - nas dvoje sedimo za stolom i stalno dolaze neki ljudi. Razni. Pijemo čaj ili pivo. Ponekad kafu. On vrti kesicu od čaja i prska po stolu. Ja se smejem. Kao devojčica. Vozimo se kolima, slušamo muziku. Glasno.
Jedan od ljudi koji je sedeo za stolom bio je jedan njegov drug. Zapamtila sam. Pamtim skoro sve ljude iz tog perioda. Čini mi se da je nosio belu majicu. I imao je lepu devojku. Bio je sunčan dan. Sećam se da sam pomislila kako bih volela da nosim belu haljinu bez rukava. Pubertetska građa pravi frustracije. Čini mi se da smo popili kafu i ja sam otišla. Spustila se dorćolskom ulicom na tramvaj. Slagala mamu da sam išla u školu. Pogledala da li je Iva sakrila cigarete u vatrogasno. Slušala EKV.
Mislim da je prošlo sedam godina. A onda smo se sudarili. Ovaj put bio je sam. U glavi mi je da je opet nosio belu majicu. Svetlo i mrak. Nosila sam punđu i bisernu ogrlicu. I kao iz topa ispalila rečenicu - Sada izgledam mnogo drugačije. Prošlo je sedam godina. Osoba koja nas je upoznala sada je daleko.
Nešto manje od dva meseca kasnije kisnemo na Bekinoj terasi i pijemo sangriju u mraku.
Nešto manje od dva meseca kasnije moja ispeglana bela haljina stoji na krevetu. Spremna da krenemo u popodnevnu šetnju bulevarom. On i ja. Na bozu i sladoled. Jednog jula 2011. godine.
I ja mislim kako je lepo što pamtim detalje.
Telefonski broj koji lagano bledi u sećanju. Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u "Tri lađara". Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod "Znaka?" I začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje rečenica: "Divno izgledaš, nisi se ništa promenila..." i "Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona".
I neki brojevi studentskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: "Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena". Ušao je u amfiteatar i rekao: "U našoj avangardi..." Poslala mu je poljubac.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak - spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: "Ja ću prva u kupatilo!" - i pitanje: "Zar nećemo zajedno?" Ovaj put ne.
Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.
Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.
Posle ljubavi ne ostaje ništa. Sranje."
*
Mislim da je prošlo sedam godina. Uglavnom, prilično je prošlo. Nemam više crvenu kosu. Ni toliko ogromno dupe. Nisam više, guzata tinejdžerka. Imam prirodnu kosu. Smeđu. Slične dužine.
Sedeli smo u nekom kafiću. Bilo je toplo, proleće. Čini mi se da sam pobegla iz škole. Smejali smo se. Tog vremena se sećam ovako - nas dvoje sedimo za stolom i stalno dolaze neki ljudi. Razni. Pijemo čaj ili pivo. Ponekad kafu. On vrti kesicu od čaja i prska po stolu. Ja se smejem. Kao devojčica. Vozimo se kolima, slušamo muziku. Glasno.
Jedan od ljudi koji je sedeo za stolom bio je jedan njegov drug. Zapamtila sam. Pamtim skoro sve ljude iz tog perioda. Čini mi se da je nosio belu majicu. I imao je lepu devojku. Bio je sunčan dan. Sećam se da sam pomislila kako bih volela da nosim belu haljinu bez rukava. Pubertetska građa pravi frustracije. Čini mi se da smo popili kafu i ja sam otišla. Spustila se dorćolskom ulicom na tramvaj. Slagala mamu da sam išla u školu. Pogledala da li je Iva sakrila cigarete u vatrogasno. Slušala EKV.
Mislim da je prošlo sedam godina. A onda smo se sudarili. Ovaj put bio je sam. U glavi mi je da je opet nosio belu majicu. Svetlo i mrak. Nosila sam punđu i bisernu ogrlicu. I kao iz topa ispalila rečenicu - Sada izgledam mnogo drugačije. Prošlo je sedam godina. Osoba koja nas je upoznala sada je daleko.
Nešto manje od dva meseca kasnije kisnemo na Bekinoj terasi i pijemo sangriju u mraku.
Nešto manje od dva meseca kasnije moja ispeglana bela haljina stoji na krevetu. Spremna da krenemo u popodnevnu šetnju bulevarom. On i ja. Na bozu i sladoled. Jednog jula 2011. godine.
I ja mislim kako je lepo što pamtim detalje.
brodovi i vozovi.
setila sam se zagreba.
sladoleda na ilici.
besciljnog lutanja.
nekog boks meča koji je održan osamdesetih.
džonija štulića.
kad miki kaže da se boji.
mirni idem u susret.
setila sam se ručka.
u malom cvetnom stanu
sa malom cvetnom terasom.
ručka koji nikad nisam spremila.
setila sam se novobeogradske zime
na putu do bekinog stana.
i slušanja arsena dedića.
setila sam se njenog i mog duela u kafani.
i za tugu postoje sparing partneri.
setila sam se praznine.
ogromne
rupe
koja zjapi.
rupe zbog koje se teško diše.
setila sam se odlazaka.
berlinskog aerodroma.
setila sam se brisanja slina rukavom.
i ležanja na terenu iza moje zgrade.
setila sam se čvrstog stezanja indeksa u ruci.
pre pet godina.
prvog osećaja zajedništva
kada smo spavale zagrljene u krevetu
jedne nove godine
i obećale da ćemo da budemo kume.
setila sam se jutra kada smo zaboravile sve.
ružičastog.
i mirisa pekare prekoputa
vrućih kifla koje pucketaju pod prstima.
setila sam se džin tonika u diskoteci
vrtloga vira i cigarete na prozoru voza.
broda za nigde.
broda za neki život koji treba da počne da se dešava.
njenog plakanja nad mojim lošim odlukama.
njene tako lake rečenice
da rastemo zajedno.
setila sam se praznih piksli
i još praznije glave.
borisa kovača i balkanskog tanga.
koji se pleše sam.
skakanja iz tramvaja
skakanja u tramvaj.
jedne žardinjere u kojoj raste dan i noć.
jednog đurđevka u kosi
i osmeha suncu početkom proleća.
setila sam se nespavanja
i preteranih emocija.
u tegli.
tegli koju niko ne može da razbije.
setila sam se zagrljaja
i jedne ulice u gradu koju volim.
blizu skadarlije.
setila sam se korta maltezea
i daleke obale.
jedne želje za danas
druge za sutra.
jednog haosa danas.
drugog haosa sutra.
a između zadatak.
a između dva zadatka
samoća.
" Why don't we take off alone
Take a trip somewhere far, far away
We'll be together all alone again ..." - John Lennon
sladoleda na ilici.
besciljnog lutanja.
nekog boks meča koji je održan osamdesetih.
džonija štulića.
kad miki kaže da se boji.
mirni idem u susret.
setila sam se ručka.
u malom cvetnom stanu
sa malom cvetnom terasom.
ručka koji nikad nisam spremila.
setila sam se novobeogradske zime
na putu do bekinog stana.
i slušanja arsena dedića.
setila sam se njenog i mog duela u kafani.
i za tugu postoje sparing partneri.
setila sam se praznine.
ogromne
rupe
koja zjapi.
rupe zbog koje se teško diše.
setila sam se odlazaka.
berlinskog aerodroma.
setila sam se brisanja slina rukavom.
i ležanja na terenu iza moje zgrade.
setila sam se čvrstog stezanja indeksa u ruci.
pre pet godina.
prvog osećaja zajedništva
kada smo spavale zagrljene u krevetu
jedne nove godine
i obećale da ćemo da budemo kume.
setila sam se jutra kada smo zaboravile sve.
ružičastog.
i mirisa pekare prekoputa
vrućih kifla koje pucketaju pod prstima.
setila sam se džin tonika u diskoteci
vrtloga vira i cigarete na prozoru voza.
broda za nigde.
broda za neki život koji treba da počne da se dešava.
njenog plakanja nad mojim lošim odlukama.
njene tako lake rečenice
da rastemo zajedno.
setila sam se praznih piksli
i još praznije glave.
borisa kovača i balkanskog tanga.
koji se pleše sam.
skakanja iz tramvaja
skakanja u tramvaj.
jedne žardinjere u kojoj raste dan i noć.
jednog đurđevka u kosi
i osmeha suncu početkom proleća.
setila sam se nespavanja
i preteranih emocija.
u tegli.
tegli koju niko ne može da razbije.
setila sam se zagrljaja
i jedne ulice u gradu koju volim.
blizu skadarlije.
setila sam se korta maltezea
i daleke obale.
jedne želje za danas
druge za sutra.
jednog haosa danas.
drugog haosa sutra.
a između zadatak.
a između dva zadatka
samoća.
" Why don't we take off alone
Take a trip somewhere far, far away
We'll be together all alone again ..." - John Lennon
понедељак, 25. јул 2011.
zadržala je dah.
ne znam kad je nestalo
ne znam
ili se ne sećam
sakrivanje pod kišobran
od stvarnosti
ne znam kad sam zaboravila
kako se iskače iz voza
kako se trči
kako se žmuri na suncu
i sedi na klupi
ne znam kad je nestalo
besciljno hodanje
sa pogledom
u cvetne terase na bulevaru
pružanje ruku preko
stola
da bi te neko za te ruke
uhvatio čvrsto
ne znam od kada
je jul kišni mesec
sa oblacima koji pritiskaju
zgradu
gde živimo
mama
tata
baka
ponekad moja sestra
jedan lift
i ja.
ne znam ni kako
ni kada
sam naučila da spavam
20 sati bez prestanka
sa ćebetom do nosa
i tri jastuka
ne znam
i neću da znam
bar za sad
jer lisabonski tramvaj
još nije prošao
ispod mog prozora
kao što mi niko
nije doneo krempitu
u ponedeljak.
ne znam
ili se ne sećam
sakrivanje pod kišobran
od stvarnosti
ne znam kad sam zaboravila
kako se iskače iz voza
kako se trči
kako se žmuri na suncu
i sedi na klupi
ne znam kad je nestalo
besciljno hodanje
sa pogledom
u cvetne terase na bulevaru
pružanje ruku preko
stola
da bi te neko za te ruke
uhvatio čvrsto
ne znam od kada
je jul kišni mesec
sa oblacima koji pritiskaju
zgradu
gde živimo
mama
tata
baka
ponekad moja sestra
jedan lift
i ja.
ne znam ni kako
ni kada
sam naučila da spavam
20 sati bez prestanka
sa ćebetom do nosa
i tri jastuka
ne znam
i neću da znam
bar za sad
jer lisabonski tramvaj
još nije prošao
ispod mog prozora
kao što mi niko
nije doneo krempitu
u ponedeljak.
четвртак, 21. јул 2011.
jul.
pljusak na bekinoj terasi.
miris farbe u pet ujutru.
przene tikvice.
dinja na terasi.
miris kupke od pomorandze.
ogroman mesec
i ona je meseceva kci.
sangria i cigareta.
pomesani mirisi i percepcija odrastanja.
sve to.
ovog jula.
2011.
o kome ne umem da sastavim pesmu.
уторак, 21. јун 2011.
zvezdarske devojčice.
Ponedeljak uveče
nas dve na terenu
po cigareta u uglu usana
i pogled u prazno
topao i lep
dok pričamo jedna drugoj
o vaspitanju
o stvarnosti
o tome kako njena sestra
pravi kiflice
o tome kako smo naučene
da delimo sve
od cigarete do kiflice
male
smešne
zvezdarske
devojčice
koje su se verale po drveću
i skakale lastiš.
Pola dva ujutru
i neki nestvarno
teški
razgovori
za
nestvarno
male
godine
ne plačem
a bih
samo nema svrhe više
jer borimo se mi
samo retki su
sparing partneri
u ringovima
stvarnosti
i stvarne ljubavi.
zaboravljene
neudavače
nas dve
koje smo
čitale
francuske simboliste
a ne svete knjige
ženske manipulacije
i toga kako se udati
posle diplomiranja.
šta imamo od knjiga
tog veranja na drveću
lastiša
neposrednosti
iskrenosti
pitam se sad.
hoću onu moju nazad.
ja hoću moju drugaricu nazad
hoću
uzviknuo je
i grlio je na platou
dok se ona sa flašom vina
klatila uz
I'm the spy in the house of love...
hoću moju drugaricu nazad
onu koja je bila pametna
koja se snažno smejala
koja je umela sve
koja je smela sve
koju nikad niko nije povređivao
gde je ta drugarica
gde je ona koja gleda u svoj ugojeni stomak
i smeje mu se
u autobusu broj 28
gde je mala devojčica
u muškim košuljama
i farmerkama iscepanim
koja citira sve njih
od Ničea do Fantea
od Lenjina do Rakića
gde je moja drugarica
koja je bila uvek u prvim redovima
na koncertima
koja je umela da vrišti
peva iz sveg glasa
gde je moja drugarica
i ko je uzeo tu snagu
i koga da pitam da mi vrati
moju lepu drugaricu
srcastog lica
u crvenoj dugoj haljini
na cvetove
koga da pitam da mi vrati
nju
da opet bude sama i svoja
mala i glasna
pametna i srećna.
ne znam samo kad i kako ljudi odu. sami od sebe.
среда, 15. јун 2011.
deo drame.
TREĆA : Živela je u stanu do mog. Tužna neka devojčica, uvek sam govorila. Tužna, i stalno sa nekim kesama. Imala je i mamu i tatu. I atelje na terasi. Slikarski. I ta tužna devojčica, moja komšinica, sa kesama, uvek se tužno osmehivala meni u liftu. Par puta je pričuvala stan dok sam bila u Splitu kod svojih. Zalila cveće i ostavila mi jednu sliku na poklon. Neko more, i neka kuća. Lepo. Tužna devojčica, je uvek bila sama. Svaki put kad je vidim kako nosi radove pod miškom, zapitam se da li joj treba neko. Onda je počela da izlazi kasno noću. Jedan te isti je dolazio po nju, i vraćao je nazad. Visok, mršav, duža kosa. Tužna devojčica je prestala da nosi kese. Počela je da se šminka. I da nosi malo kraće suknje. Juče je došla na moja vrata i rekla da se udaje. Da odlazi u Portugal. I da je trudna. Danima sam je gledala. A prošle su godine. Ona se promenila, ja sam ostarila. I počela da gledam kad ko dolazi, a kad ko odlazi. Od stanara zgrade. Ponovo sam propušila. I ne gajim više cveće na terasi. Samo veš koji se suši danima.
понедељак, 13. јун 2011.
Ko ostaje.
Otići će.
Svi.
I on, i njegove cipele.
I ona, i njena narandžasta kosa.
Ona je već otišla. Sa svojim velikim koferom.
Sabraćemo sve propuštene autobuse,pre nego što te pustimo,malena.
I tramvaje.
Putovaćeš samo vozovima i avionima.
Ti i tvoja duga kosa, spakovane u kutiju sa mašnicom.
среда, 8. јун 2011.
sanjam te.
Sve zna mala
u belim dokolenicama
i to da je suvišna
i to da ne pripada
ona tu
mala u belim dokolenicama
jasno je njoj
ko treba da ode
samo mala je mnogo
pa ne zna baš kako i kuda
sve zna
mala u belim dokolenicama
i htela bih da ima gde da ode
sem u dečju sobu
sa dečjom posteljinom
igračkama
i tufnastim jastucima.
ima mala u belim dokolenicama
mnogo želja
mnogo snova
mnogo hrabrosti
da ga voli
da ga brani
da ga čuva
ali nikog ne zanima
mala u belim dokolenicama
što se retko smeje
što gleda kroz prozor
umotana u ćebe
u dečjoj sobi
sa pogledom na igralište
na kom se igraju deca.
ne zanima nikog
to koliko dugo mala može da se bori
i koliko je nije sramota
i koliko se ne boji.
" Znaš šta je za mene sreća ? Da mi budeš blizu. "
четвртак, 2. јун 2011.
Koliko ide soli u rižoto ?
To kad i kako
sam naučila da se podbočim kao ostarela domaćica
u kuhinji ne znam.
Kao što ne znam ni kuda idem
i kao što ne znam da li ću stići negde.
sam naučila da se podbočim kao ostarela domaćica
u kuhinji ne znam.
Kao što ne znam ni kuda idem
i kao što ne znam da li ću stići negde.
петак, 27. мај 2011.
Tako je udobno u kolima.
deo knjige.
Ovaj grad nije moj. Gledam ga kako mi otima godine, dobrovoljno, a ja mu se smešim. Posle nekoliko pića. Osećam se zgaženo. Meni ostavljanje nikad nije predstavljalo problem. Nego povratak. Vraćala sam se zbog nesigurnosti. Činilo mi se da to nikad neću promeniti. Tako sam se vraćala u " Marvin ". Za isti kutak šanka. Za istu kriglu. Koliko god da boli. Optimizam koji sam osećala u razgovoru sa njim ništa nije moglo da promeni. Čak ni to permanentno povređivanje. Nesvesno je to radio. Krivica je ipak bila samo moja. Rečenice izgovorene nasumično i tu smo. A nikad nisam volela tako posvećeno.
I to je suština. Ljubav nikada ne dolazi. Ona je najveća igra koju igramo. Kao poker. A igrači na blef na kraju uvek najebu. Nisam bila blefer. Bila sam ona koja uči i ona koja radi. Od Miloša sam naučila koliko je teško kad si prevaren. Koliko je teško kad taj neko ode. Njegov odlazak došao je očekivano. I uspeh. On je rođen pod srećnom zvezdom. On gazi. Tako je otišao.
A ja sam diplomirala. U školi tinejdžerizma u kasnim dvadesetim. I sedela sam za šankom sama. Sada kao i tad. Želela sam da imam dete i nekog sparing partnera. Za pevanje Darvud Daba i Haustora tom istom detetu pred spavanje. Sa koncertima. Bila sam, ipak, samo šankerica. Noćne smene. U kafiću koji je na zidu imao neki moj rad. Imala sam podočnjake i bore, ali nisam marila. Marila sam za probleme lokalnih alkosa sa promašenim životima, za godine koje mi je Beograd pojeo, za mladost koje je mogla da izgleda drugačije. Da se neko makar malo borio za mene. Samo malo.
*
Javio se. Puštali smo Azru sa ploča.Ja sam donela proju.I kolače sa cimetom.Dug je put do večnosti a mi ga prolazimo šutke i u miru.
Javio se. Da kaže da je dobro. Da će doći posle. Da će mi doneti filmove. Da je kupio " Southern comfort ". Da je definitivno počeo da puši. Ja sam odgovarala. Srđan je prao čaše. Ja sam prala svoje telo. Od griže savesti i teskobe. Da on ne čuje. Da Srđan ne čuje. A znao je. Spuštam slušalicu. Kreće : " Kada Zagreb, izranja iz sna ... " .
Ja žmurim.Sećam se zagrebačkog jutra i kolača na Ilici. Voza za Pulu i prve cigarete na prozoru. Sećam se prvih brojanja mladeža i zvuka otvaranja limenke piva. Prvog ljubljenja i kao da se to desilo nekom drugom. Prvog zagrljaja i kad sam ga vodila kući pijanog. Jedne teške noći za mene, tebe, njega i nju. Jedne pilule za dan posle a htela sam dete. Sećam se tačno jedan minut i četrnaest sekundi koliko traje pesma. Koliko traje nadanje. Moje. I počinjem da perem piksle. Smešeći se.
*
Osećali smo se sigurno. Na destilerije. Na oznojena tela. Stadijum lagano vodi ka pevanju " Sami na plaži u letnjim majicama... " . Stadijum kasnije ja sedim na podu Loline sobe i pevam : " Da li to ljubav pravi od nas slabiće ... " grleći vinjak. Srđan mi se smeje. On misli da je sve to poziranje. Za njega je sevdah sf film. Srđan ne razume. Ali trpi. Drugi ne bi čak ni to. Miloš je umeo nekad, u tim trenucima da me mazi po kosi. Miloš sada nije tu. Ni u sobi. Ni u ulici. Ni u gradu. Ni u državi. Legla sam na Lolin krevet i zaspala.
*
Sanjala sam kako mi mala devojčica leži na stomaku. I kako sviće, a ja krajičkom oka gledam kroz prozor dok mala spava. Kako spavamo u krevetu sa cvetnom posteljinom i kako me ona grli sa svojim malim, toplim rukama.
kako sam otišao na prvu godišnjicu mature.
Bio sam sinoć na 5 godina mature. Pružam ruku razrednom, a on kaže, zdravo Darko, baš si se uprasiJo. Nasmejem se u sebi i odgovorim mu "normalno da jesam". Onda se okrenem i odem za sto gde se devojke sa sveže raskinutim višegodišnjim vezama i životom ispod staklenog zvona opijaju najstrašnije i povraćaju u restoranu dok ih ništa bolji 'drugari iz odeljenja' kao pridržavaju i koriste svaku priliku da ih štipnu za dojku. To je takva tuga, da ne može da se opiše rečima.
Qrve - Ja to znam
Naši se duhovi vozaju gradom
od izloga do izloga
Tako tiho zvuči tvoj glas
tako je udobno u kolima
Naše senke hodaju tiho i
zaobilaze tela na putu
Sjajna je noć večeras sa tobom
šumovi se prelamaju na vetru
La Strada - Pesak i sunce
Ja ostajem, ja ostajem
Oni odlaze
Pustinja beskrajna svud je
Pesak i sunce
Ja tražim uvek
Ništa za mene
Ja lažem, lažem
Nešto zbog tebe
Ja sam tako nevešto nesretan
Dok pazim na suvišne stvari
Ja sam tako nevino nasmejan
Dok ležim u visokoj travi
Doći će taj dan
Doći će taj dan
Kad ću moći reći zbogom
Svim svojim zabludama
Doći će taj dan
Doći će taj dan
Kad cu moći šetat sobom
u svojim patikama.
U senci krošnji stojim
Razmišljam o tipu koji
Peva na teveu
Peva na teveu
Ali to i nije nešto
On u stvari ne postoji
On u stvari ne postoji
On u stvari ne postoji
Njegov glas je tako dobar
Želeo bih ovde da ga čujem
Pustinja beskrajna svud je
Stranac glasove čuje
On ostaje, on ostaje
Oni odlaze
Pesak i sunce
уторак, 24. мај 2011.
mi.
Možda ti i ja imamo sliku
sa paketića
Možda imamo
a možda
i ne.
Kažem ti da ćemo da slušamo
Al Greena
u Njujorku
i pijemo night train
a ti kažeš
da ćeš da nosiš
pop art naočare.
Pitam te sad
da li nekad
piješ i plačeš.
Kažeš
da i teško
Ja kažem
da i tiho.
Nekad mi nedostaje
da sedim na podu
u cvetnoj haljini
a ti mi doneseš
balans jogurt i projice
pa onda doručkujem
i gledam mačke
s prozora.
Sad sedim
pušim
i mislim kako je lepo
što se uopšte poznajemo.
недеља, 22. мај 2011.
drago mi je što smo se upoznali.
kažeš izgledam normalno
ja se penjem na stepenice
ispred biblioteke
posle se penjem na kantu
za đubre.
neku ženu je muž izbacio iz kuće
i nema gde da ode
šinama ide beskućnik
u kolima neki manijak vozi
preko 100 na sat
bulevar posle ponoći
ti se smeješ
nosiš maramu i punđu
laju psi lutalice
a meni se jedu krempite.
среда, 18. мај 2011.
Čovek u crnom odelu
Snoviđenje o heroju i ljubavi
Lica :
Nina, Klarina mama, 28 godina
Nikola, povratnik, u crnom odelu, 35 godina
GLAS : Johnny Cash (rođen kao J.R. Cash; 26. februara 1932. - 12. septembra 2003.), američki country muzičar i pevač. Cash se smatra jednim od najuticajnih američkih muzičara dvadesetog veka. Cash je poznat po svom dubokom, jedinstvenom bas-baritonu, tutnjavi svog pratećeg benda The Tennessee Three, ponašanju i crnoj odeći zbog koje je dobio nadimak "Čovek u crnom". Svoje je koncerte obično počinjao rečima "Hello, I'm Johnny Cash" .
NIKOLA : Oblačim svoje najbolje crno odelo. Izlazim iz haustora. Koračam mračnom ulicom. Najlepše ulice ovog grada obavijene su mrakom. Po mraku sam uvek sretao najlepše žene. Semafor ne radi. Poslednji dan proleća, a čini se kao da ni zima nije prošla.
NINA : Moj mali stan u beogradskom predgrađu samo je moj dom. Sa cvetnim tapetama i prozračnim zavesama. Koje tako lako posive. Kažu da je moja ulica jedna od najzagađenijih. Ili je to zbog svih tih sesija sa desetinama ljudi koji prolaze kroz moj stan sa cigaretama koje se retko kada gase. Fleke od vina po nameštaju i dečji crteži po zidovima. Klarina soba bila je nešto drugo. Gledala je na dvorište i sunce je u tu sobu drugačije ulazilo. Klarina soba bila je njen svet. Kao što je Klara bila moj svet. Ona i proleće. Kada sadimo cveće na terasi.
NIKOLA : Najbolji trenutak života je kada se povučeš, kada odeš i zatvoriš se u podrum u koji ni najbolji prijatelji ne mogu da te nađu. Ja sam tako otišao. Otišao da ostanem. Da pronađem put. Povratak u velegrad. Da li je ovo ikada bio moj grad ? Ovaj kvazi megalopolis na rubu sveta, poslednji vagon u vozu za neki napredak gde se ljudi vraćaju pognute glave i praznog novčanika... Nisam jedan od tih. Ja sam se vratio kao čovek u crnom. Vratio sam se u moju ulicu, u moj mali stan, u moj budući novi život. Posle pet godina.
GLAS : Iako je Cash pomno negovao imidž romantičnog odmetnika, nikad nije služio zatvorsku kaznu. Iako je sedam puta završio u njemu zbog prekršaja, svaki put bi u njemu ostao samo preko noći. Njegov najneslavniji sukob sa zakonom dogodio se na turneji 1965., kad su ga uhapsili policajci iz dela za narkotike iz El Pasa u Teksasu. Osumnjičili su ga da je krijumčario heroin iz Meksika, ali to su bili narkotici i amfetamini koje je Cash dobio na lekarski recept i sakrio u kutiju za gitaru. Kako su to bili lekovi na recept, a ne ilegalni narkotici, osuđen je na uslovnu zatvorsku kaznu. Cash je uhapšen i 11. maja 1965. u Starkvilleu u Mississippiju, zbog upada na privatni posed kako bi ubrao cveće.
NINA : Njenih velikih 5 godina, i mojih malo većih 28, postaju nulte godine kada krade moje četke za slikanje i trči niz stepenice zgrade dok ne nađe pogodan kutak za svoj crtež. Klara crta mesec i zvezde. Kada sam je jednom pitala šta bi htela za rođendan, rekla je da želi da joj napravim ogromne merdevine da može da se zakači za mesec.
NIKOLA : Grad je odavno pustio da ga pojedu psi lutalice. Oni i svi ostali. Ja nikad ništa nisam objašnjavao. Neću ni sada. Ja prepričavam slike. Maglovite slike mog života u Nešvilu. Nešvil, Tenesi. U montažnoj kući sa jednim kaučom. I jednim televizorom. Na podu. I praznim flašama po podu. Koje sam umeo da praznim u ujednačenim vremenskim intervalima. Otvarao sam ih brzo, svojim rukama unakaženim od fizičkog rada, i dok mi je hladna tečnost curila niz grlo, odzvanjao je njegov glas. The man in black.
NINA : Klara je volela da stavlja svoje male šake u testo za kolače. Onda bi se glasno smejala. Volela je i da se dovikuje sa drugaricom iz vrtića preko terase. I da pali i gasi svetlo u predsoblju.
NIKOLA : Zbog njega sam otišao. Da nađem sebe. I svoj put.
GLAS : U junu 1965., njegov kamionet je zahvatila vatra, a iz toga je nastao veliki šumski požar koji je uništio veliki deo nacionalne šume Los Padres u Kaliforniji. Kad je sudija pitao Casha zašto je to uradio, Cash je rekao, "Nisam ja to učinio nego moj kamionet, a on je mrtav pa ga ne možete pitati."
NINA : Volela sam ja to i sad. Kao mama, nastavnica i ponekad umetnica. Da se smejem musava od krempite i da kupim dva sladoleda istovremeno. Da zajedno sa Klarom, krišom, na zidu zgrade nacrtam nešto. Da je ponekad, bezobrazno ohrabrim da ukrademo, dve – tri jagode sa tezge na pijaci.
NIKOLA : Prividno, ja sam imao sve. Stan, novac, automobil, motor, devojke, posao. Stan sa crnim nameštajem. Novac u crnom, kožnom nočaniku. Crni audi. Crna vespa. Devojke sa dugim crnim kosama, uvek. Posao u kancelariji sa crnim, velikim radnim stolom i crnom šoljom za kafu. I crna torba u koju sam pre pet godina spakovao sve ostatke života.
NINA : Jagode je uvek donosio on. Svaki put kada bi dolazio, u jako rana jutra. Činilo mi se da sam osećala miris još iz hodnika zgrade. Onda bi jagode ritmično padale po pultu kuhinje, ja sam ih čistila, a on je na terasi pušio, ili me posmatrao, smešeći se. Tako je bilo i tog jutra pred odlazak. Skinuo je naočare, zavrnuo rukave crne košulje i rekao da odlazi.
NIKOLA : Njoj sam uvek javljao sve lepe i ružne stvari. Od prvog dana kada sam je video. Od prvog dana kada smo sedeli jedno preko puta drugog. Njoj sam uvek sve govorio. Onako kako je bilo. Osećala je čak i pokušaj laži. Kao što je tako fragilno osećala sve promene vremena i prostora. Voleo sam je lako. Lepršavo, kao njena bela haljina i bosa stopala kada se smeje, ležeći na podu svog malog stana. Tako sam joj rekao da odlazim. Polako. Ona se osmehnula i stavila vodu za kafu. Popili smo je polako, na terasi, i ja sam otišao na aerodrom. Nije bilo suza, nije bilo teških reči. Nije bilo obećanja o javljanju i pismima. Ja sam odmah znao da se nikom neću javljati.
NINA : Osam meseci kasnije rodila se Klara. Godinu dana posle toga ja sam počela da radim u gimnaziji u koju sam i sama išla. Čak su manje više i svi ljudi bili isti. Isti domari i tetkice. Klara je krenula u vrtić. Od prve moje plate kupila sam joj posteljinu sa Petrom Panom.
NIKOLA : Nisam se javljao nikome. Nikoga nisam ni imao. Roditelje sam sahranio, prijatelje je lagano sahranjivao beogradski noćni život. I ritam kafane i posla, instant emocija i ružne stvarnosti. Ja nisam hteo još uvek pod zemlju. Napunio sam godine u kojima bi trebalo da znam šta želim. Nisam znao. Pravio sam grešku za greškom. To je moralo da prestane.
GLAS : Johnny Cash je pravi američki junak koji se uzdigao iz bede nalik onoj u kojoj je živeo Abraham Lincoln, i postao prijatelj i inspiracija zatvorenika i predsednika – osoba koju poštuju i vole u celom svetu zbog njegove hrabrosti , integriteta i istinske ljubavi prema svojim bližnjima.
NINA : Jednom me slučajno poljubio u stomak kada sam ležala pored njega. Ja sam tad zamislila da imamo dete. Klara se rodila neverovatno tiho. Nisam ga pozvala da mu kažem. Kao što je tiho i prohodala. I dobila svoju prvu crvenu haljinu na bele tufne. I prvu satensku traku za kosu. Malo manje tiho je otišla na svoj prvi rok koncert.
NIKOLA : Jedne večeri odbio sam poziv za grad. Jedno veče sam mogao da preskočim. Ostavljanje gomile para u kafanama, prosipanja pameti, muvanja jednih te istih devojaka. Nina nije izlazila. Ona je volela tihe večeri. Ona je volela da čuva sve emocije. Ninu sam retko vodio sa sobom. A i kada sam to radio, Nina je bila na granici plača. I uvek je pričala da smo nas dvoje jako različiti. Ili sam ja samo vodio različito lažni život ? Ostao sam kod kuće. Ne gledam televizor. Nikad. Skoro nikad.
NINA : Nikola je voleo da pije čistu votku. Ledenu. Bez limuna.
GLAS : Na pitanje Tare Cash, da li ima nekog izmišljenog prijatelja, njen otac, Johnny Cash odgovorio je : „ Da. Ponekad sam dvoje ljudi. Johnny je dobar. Cash uzrokuje nevolje. Oni se međusobno bore.
NIKOLA : Te večeri sam gledao film o njemu. Ispijajući limenke piva jednu za drugom. Film se završio tačno u ponoć. Ja sam otvorio orman i obukao crno odelo. Seo u auto. I krenuo van grada.
NINA : Nikola je bio sklon naglim rešenjima. On je strpljenje izgubio prerano. Ali nisam mogla da ga krivim. Po njegovom životu je mogao da se snimi triler. Ja sam strpljenje gradila. I ceo život sam imala slične želje. Nije bilo ni uspona, ni velikih padova.
NIKOLA : Nisam imao heroje. Voleo sam da mislim da rešavam stvari kao Klint Istvud. Voleo sam da verujem da imam snage da postanem heroj. U kolima, na autoputu, odlučio sam. Odlazim. Nešvil, Tenesi. Ostalo je samo da sa Ninom popijem poslednju kafu.
GLAS : Američki kantri pevač Džoni Keš umro je u 72. godini od komplikacija prouzrokovanih dijabetesom, saopštila je Baptistička bolnica u Nešvilu, u Tenesiji, u kojoj je lečen. Bio je poznat kao "čovek u crnom", a smatra se da je Keš jedna od najsvetlijih zvezdi američke kantri muzike u proteklih pedeset godina.Kešove pesme često su bile posvećene sopstvenom životu. Odrastao je u siromaštvu u saveznoj državi Arkansas. Pevao je o zatvorenicima, ljubavnim jadima, o obespravljenima i o čovekovoj svakodnevnoj borbi protiv nedaća. Kešova supruga, Džun Karter Keš, takođe poznata kantri pevačica, umrla je ranije ove godine.
NINA : Otišao je u Nešvil. Nešvil, Tenesi.
NIKOLA : Ljudi misle da je potrebno uraditi mnogo stvari pre nego što se napusti rodni grad. Ja nisam uradio ništa. Spakovao kofer. Stavio ray ban. U crni, kožni novčanik stavio crno-belu fotografiju mojih roditelja na teretnom brodu za Ameriku. I ponadao se da su noći u Nešvilu dovoljno tamne da me nateraju da progledam.
NINA : Klara se rodila posle osam meseci. Nisam ga pozvala. Nisam se ni trudila.
NIKOLA : Sletanje na aerodrom. Iskonski verujem. Johnny Cash. On je sklopio oči tu. Na tom tlu. Dišući vazduh Nešvila, u Tenesiju. Priča postoji. Da su duhovi svi oni koji su umrli, ali imaju neobavljena posla u zemaljskom svetu. Siguran sam da je gospodin Cash sve završio. Ali ja nisam.
NIKOLA :
Bitka za Nešvil
Mnogo puta sam pregrupisao osećanja
I nasmejao se kroz tugu i jad
I pretvarao se da sam potpuno pribran
Baš kao što radim i sad
Ali moji sitni porazi sve su brojniji
Jer vi držite liniju ragraničenja
Svakodnevno gubim područja
I sve je samo pitanje vremena.
I bitka za Nešvil je sve žešća
Dušu mi praznina razara
Evo moje labudove pesme za Grad muzike
Jer moje su snage van nadzora
Nadao sam se uprkos svemu vašoj ljubavi
I moje se srce ne želi predati
Pa se bitka za Nešvil nastavlja
I nadam se da ćete noćas odustati.
NINA : Moja borba, da budem majka u ranim dvadesetim, počela je tog dana kada se Klara rodila. I to je jedina iskrena borba. Borba za bezuslovnu ljubav.
NIKOLA : Ja sam želeo da se mučim. Želeo sam da radim odvratne teške, besmislene poslove. Koje će isključiti moj mozak, a uključiti moje srce. Želeo sam da nosim betonske blokove, dok mi ne utrnu ruke. Želeo sam da kada dođem kući nisam u stanju da govorim od umora. Želeo sam da ćutim danima i jedem hranu iz konzreve. Ne bi li konačno shvatio šta želim.
NINA : Kada je Klara prohodala, kupila sam sebi litar votke, ohladila je i sipala sebi jednu čašu.
NIKOLA : Uselio sam se u malu, montažnu kuću, blizu gradilišta na kom sam radio.
GLAS : Johnny Cash nikada nije davao bezuslovnu podršku svojoj zemlji. Kada su ga pitali čime se najviše ponosi u Americi,odgovorio je : „ Naše slobode su osvojene uz vrlo visoku cenu i mislim da se još mnogo toga ima za reći o maloj zastavici koja vijori u mojoj zemlji. Znate ono – GOD BLESS AMERICA. Mislim da nas je Bog blagoslovio i ne znam koliko će još to dugo da čini ako upropašćavamo njegov blagoslov tako što se uključujemo u svačiju malu bitku. Ali porodica, dom, naše slobode, to je ono što je dragoceno.
NINA : Kada me Klara prvi put pitala gde je tata nisam znala šta da joj kažem. Napravila sam tortu od jagoda i gledale smo zalazak Sunca na terasi. Već je bila prevelika da bi mi ležala na stomaku.
NIKOLA : U kući nisam imao nameštaj. Imao sam jedan krevet, televizor i gramofon. Sa koga sam pet godina slušao samo njega. Čoveka u crnom. Njegove pesme, kao misa, kao audio biblija za pronalaženje smisla, u kombinaciji sa čudnim Nešvilskim vazduhom slagale su razrušen život jednog bogatog, besnog Beograđanina.
NIKOLA : ( zvuk kiše ) Pratio sam tragove svog džipa, pešice, spavao pod grmovima i u jarkovima. Slušao sam zavijanje vukova, tražio sam grumene zlata u starim rečnim koritima, satima sam sedeo pod grmovima manzanite na starom indijanskom groblju,udisao sam zapadni vetar i priče koje on priča onima kojima se sluša. Napravio sam novu, drvenu nadgrobnu ploču nekom čoveku iz Arizone. Hodao sam putevima kojima su drug hodali pre mene,ali ih nisam uspeo preći. Cedio sam vodu iz pustinjskih kaktusa. Spasio me jedan šumarski rendžer, zatekavši me kako ležim licem na zemlji, potpuno izgladneo. Naučio sam da bacam nož i ubijem divljeg zeca sa četrdeset metara udaljenosti. Naučio sam šta je to Amerika, prava Amerika, na teži način.
NINA : Snalazila sam se. Zato što sam verovala. I zato što sam se radovala malim stvarima. Deci u školi kojima sam predavala. Klari koja mi trči u zagrljaj svakog dana, ili pomno prati kako spremam paprikaš od povrća. Kada prodam neku sliku. Kada se Klara i ja igramo „ Petra Pana „ i tome kako uvek zahteva da ona bude Kapetan Kuka jer su svi drugi dosadni. Snalazila sam se. Lep je život. Ako tako napravite.
NIKOLA : Nisam znao koji je dan. Koji je mesec. Koja je godina. Nisam i nije me zanimalo. Znao sam samo da će doći dan kada ću se uputiti po kartu za nazad. Znao sam ali ga nisam očekivao.
NIKOLA :
The cost of life
Kada razmislim o svemu
Zašto živim,volim, radim i umirem
Da ne znam ništa više od svih drugi,vidim,
O stvarima novim... pričama i knjigama starim.
I zašto mi Stvoritelj daje da živim
Zašto mi daje sve što mi pruža
Jer ja ne poštujem mnoga pravila
I često koračam putem budala.
Pomislim često : „ Bože, zašto mi daješ
Da živim i napredujem ? „
Jednom i nekako, tada znam,
Naplatiće mi dugove on sam.
Zašto me ne reši strahota
Jer ne znam šta je smisao života
Mnogo puta sam grešio u svemu
Ali me ipak pušta da živim,volim,radim i mrem.
NINA : Otvorila sam vrata. Stajali smo mirno. Nije se promenio.
NIKOLA : Svo troje sedimo na podu. Na cvetnom tepihu. Ne nameravam da odem. Prvi put. Nina se smeje. Malo se ugojila. Klara mi se uvlači ispod ruke. Grli me. Liči na mene. Malo i na Ninu. Pita me da joj nacrtam brod. Svo troje ustajemo i crtamo brod po zidu. Veliki. Jedrenjak.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
