Čovek u crnom odelu

Snoviđenje o heroju i ljubavi

Lica :
Nina, Klarina mama, 28 godina
Nikola, povratnik, u crnom odelu, 35 godina




GLAS : Johnny Cash (rođen kao J.R. Cash; 26. februara 1932. - 12. septembra 2003.), američki country muzičar i pevač. Cash se smatra jednim od najuticajnih američkih muzičara dvadesetog veka. Cash je poznat po svom dubokom, jedinstvenom bas-baritonu, tutnjavi svog pratećeg benda The Tennessee Three, ponašanju i crnoj odeći zbog koje je dobio nadimak "Čovek u crnom". Svoje je koncerte obično počinjao rečima "Hello, I'm Johnny Cash" .
NIKOLA : Oblačim svoje najbolje crno odelo. Izlazim iz haustora. Koračam mračnom ulicom. Najlepše ulice ovog grada obavijene su mrakom. Po mraku sam uvek sretao najlepše žene. Semafor ne radi. Poslednji dan proleća, a čini se kao da ni zima nije prošla.
NINA : Moj mali stan u beogradskom predgrađu samo je moj dom. Sa cvetnim tapetama i prozračnim zavesama. Koje tako lako posive. Kažu da je moja ulica jedna od najzagađenijih. Ili je to zbog svih tih sesija sa desetinama ljudi koji prolaze kroz moj stan sa cigaretama koje se retko kada gase. Fleke od vina po nameštaju i dečji crteži po zidovima. Klarina soba bila je nešto drugo. Gledala je na dvorište i sunce je u tu sobu drugačije ulazilo. Klarina soba bila je njen svet. Kao što je Klara bila moj svet. Ona i proleće. Kada sadimo cveće na terasi.
NIKOLA : Najbolji trenutak života je kada se povučeš, kada odeš i zatvoriš se u podrum u koji ni najbolji prijatelji ne mogu da te nađu. Ja sam tako otišao. Otišao da ostanem. Da pronađem put. Povratak u velegrad. Da li je ovo ikada bio moj grad ? Ovaj kvazi megalopolis na rubu sveta, poslednji vagon u vozu za neki napredak gde se ljudi vraćaju pognute glave i praznog novčanika... Nisam jedan od tih. Ja sam se vratio kao čovek u crnom. Vratio sam se u moju ulicu, u moj mali stan, u moj budući novi život. Posle pet godina.
GLAS : Iako je Cash pomno negovao imidž romantičnog odmetnika, nikad nije služio zatvorsku kaznu. Iako je sedam puta završio u njemu zbog prekršaja, svaki put bi u njemu ostao samo preko noći. Njegov najneslavniji sukob sa zakonom dogodio se na turneji 1965., kad su ga uhapsili policajci iz dela za narkotike iz El Pasa u Teksasu. Osumnjičili su ga da je krijumčario heroin iz Meksika, ali to su bili narkotici i amfetamini koje je Cash dobio na lekarski recept i sakrio u kutiju za gitaru. Kako su to bili lekovi na recept, a ne ilegalni narkotici, osuđen je na uslovnu zatvorsku kaznu. Cash je uhapšen i 11. maja 1965. u Starkvilleu u Mississippiju, zbog upada na privatni posed kako bi ubrao cveće.
NINA : Njenih velikih 5 godina, i mojih malo većih 28, postaju nulte godine kada krade moje četke za slikanje i trči niz stepenice zgrade dok ne nađe pogodan kutak za svoj crtež. Klara crta mesec i zvezde. Kada sam je jednom pitala šta bi htela za rođendan, rekla je da želi da joj napravim ogromne merdevine da može da se zakači za mesec.
NIKOLA : Grad je odavno pustio da ga pojedu psi lutalice. Oni i svi ostali. Ja nikad ništa nisam objašnjavao. Neću ni sada. Ja prepričavam slike. Maglovite slike mog života u Nešvilu. Nešvil, Tenesi. U montažnoj kući sa jednim kaučom. I jednim televizorom. Na podu. I praznim flašama po podu. Koje sam umeo da praznim u ujednačenim vremenskim intervalima. Otvarao sam ih brzo, svojim rukama unakaženim od fizičkog rada, i dok mi je hladna tečnost curila niz grlo, odzvanjao je njegov glas. The man in black.
NINA : Klara je volela da stavlja svoje male šake u testo za kolače. Onda bi se glasno smejala. Volela je i da se dovikuje sa drugaricom iz vrtića preko terase. I da pali i gasi svetlo u predsoblju.
NIKOLA : Zbog njega sam otišao. Da nađem sebe. I svoj put.
GLAS : U junu 1965., njegov kamionet je zahvatila vatra, a iz toga je nastao veliki šumski požar koji je uništio veliki deo nacionalne šume Los Padres u Kaliforniji. Kad je sudija pitao Casha zašto je to uradio, Cash je rekao, "Nisam ja to učinio nego moj kamionet, a on je mrtav pa ga ne možete pitati."
NINA : Volela sam ja to i sad. Kao mama, nastavnica i ponekad umetnica. Da se smejem musava od krempite i da kupim dva sladoleda istovremeno. Da zajedno sa Klarom, krišom, na zidu zgrade nacrtam nešto. Da je ponekad, bezobrazno ohrabrim da ukrademo, dve – tri jagode sa tezge na pijaci.
NIKOLA : Prividno, ja sam imao sve. Stan, novac, automobil, motor, devojke, posao. Stan sa crnim nameštajem. Novac u crnom, kožnom nočaniku. Crni audi. Crna vespa. Devojke sa dugim crnim kosama, uvek. Posao u kancelariji sa crnim, velikim radnim stolom i crnom šoljom za kafu. I crna torba u koju sam pre pet godina spakovao sve ostatke života.
NINA : Jagode je uvek donosio on. Svaki put kada bi dolazio, u jako rana jutra. Činilo mi se da sam osećala miris još iz hodnika zgrade. Onda bi jagode ritmično padale po pultu kuhinje, ja sam ih čistila, a on je na terasi pušio, ili me posmatrao, smešeći se. Tako je bilo i tog jutra pred odlazak. Skinuo je naočare, zavrnuo rukave crne košulje i rekao da odlazi.
NIKOLA : Njoj sam uvek javljao sve lepe i ružne stvari. Od prvog dana kada sam je video. Od prvog dana kada smo sedeli jedno preko puta drugog. Njoj sam uvek sve govorio. Onako kako je bilo. Osećala je čak i pokušaj laži. Kao što je tako fragilno osećala sve promene vremena i prostora. Voleo sam je lako. Lepršavo, kao njena bela haljina i bosa stopala kada se smeje, ležeći na podu svog malog stana. Tako sam joj rekao da odlazim. Polako. Ona se osmehnula i stavila vodu za kafu. Popili smo je polako, na terasi, i ja sam otišao na aerodrom. Nije bilo suza, nije bilo teških reči. Nije bilo obećanja o javljanju i pismima. Ja sam odmah znao da se nikom neću javljati.
NINA : Osam meseci kasnije rodila se Klara. Godinu dana posle toga ja sam počela da radim u gimnaziji u koju sam i sama išla. Čak su manje više i svi ljudi bili isti. Isti domari i tetkice. Klara je krenula u vrtić. Od prve moje plate kupila sam joj posteljinu sa Petrom Panom.
NIKOLA : Nisam se javljao nikome. Nikoga nisam ni imao. Roditelje sam sahranio, prijatelje je lagano sahranjivao beogradski noćni život. I ritam kafane i posla, instant emocija i ružne stvarnosti. Ja nisam hteo još uvek pod zemlju. Napunio sam godine u kojima bi trebalo da znam šta želim. Nisam znao. Pravio sam grešku za greškom. To je moralo da prestane.
GLAS : Johnny Cash je pravi američki junak koji se uzdigao iz bede nalik onoj u kojoj je živeo Abraham Lincoln, i postao prijatelj i inspiracija zatvorenika i predsednika – osoba koju poštuju i vole u celom svetu zbog njegove hrabrosti , integriteta i istinske ljubavi prema svojim bližnjima.
NINA : Jednom me slučajno poljubio u stomak kada sam ležala pored njega. Ja sam tad zamislila da imamo dete. Klara se rodila neverovatno tiho. Nisam ga pozvala da mu kažem. Kao što je tiho i prohodala. I dobila svoju prvu crvenu haljinu na bele tufne. I prvu satensku traku za kosu. Malo manje tiho je otišla na svoj prvi rok koncert.
NIKOLA : Jedne večeri odbio sam poziv za grad. Jedno veče sam mogao da preskočim. Ostavljanje gomile para u kafanama, prosipanja pameti, muvanja jednih te istih devojaka. Nina nije izlazila. Ona je volela tihe večeri. Ona je volela da čuva sve emocije. Ninu sam retko vodio sa sobom. A i kada sam to radio, Nina je bila na granici plača. I uvek je pričala da smo nas dvoje jako različiti. Ili sam ja samo vodio različito lažni život ? Ostao sam kod kuće. Ne gledam televizor. Nikad. Skoro nikad.
NINA : Nikola je voleo da pije čistu votku. Ledenu. Bez limuna.
GLAS : Na pitanje Tare Cash, da li ima nekog izmišljenog prijatelja, njen otac, Johnny Cash odgovorio je : „ Da. Ponekad sam dvoje ljudi. Johnny je dobar. Cash uzrokuje nevolje. Oni se međusobno bore.
NIKOLA : Te večeri sam gledao film o njemu. Ispijajući limenke piva jednu za drugom. Film se završio tačno u ponoć. Ja sam otvorio orman i obukao crno odelo. Seo u auto. I krenuo van grada.
NINA : Nikola je bio sklon naglim rešenjima. On je strpljenje izgubio prerano. Ali nisam mogla da ga krivim. Po njegovom životu je mogao da se snimi triler. Ja sam strpljenje gradila. I ceo život sam imala slične želje. Nije bilo ni uspona, ni velikih padova.
NIKOLA : Nisam imao heroje. Voleo sam da mislim da rešavam stvari kao Klint Istvud. Voleo sam da verujem da imam snage da postanem heroj. U kolima, na autoputu, odlučio sam. Odlazim. Nešvil, Tenesi. Ostalo je samo da sa Ninom popijem poslednju kafu.
GLAS : Američki kantri pevač Džoni Keš umro je u 72. godini od komplikacija prouzrokovanih dijabetesom, saopštila je Baptistička bolnica u Nešvilu, u Tenesiji, u kojoj je lečen. Bio je poznat kao "čovek u crnom", a smatra se da je Keš jedna od najsvetlijih zvezdi američke kantri muzike u proteklih pedeset godina.Kešove pesme često su bile posvećene sopstvenom životu. Odrastao je u siromaštvu u saveznoj državi Arkansas. Pevao je o zatvorenicima, ljubavnim jadima, o obespravljenima i o čovekovoj svakodnevnoj borbi protiv nedaća. Kešova supruga, Džun Karter Keš, takođe poznata kantri pevačica, umrla je ranije ove godine.
NINA : Otišao je u Nešvil. Nešvil, Tenesi.
NIKOLA : Ljudi misle da je potrebno uraditi mnogo stvari pre nego što se napusti rodni grad. Ja nisam uradio ništa. Spakovao kofer. Stavio ray ban. U crni, kožni novčanik stavio crno-belu fotografiju mojih roditelja na teretnom brodu za Ameriku. I ponadao se da su noći u Nešvilu dovoljno tamne da me nateraju da progledam.
NINA : Klara se rodila posle osam meseci. Nisam ga pozvala. Nisam se ni trudila.
NIKOLA : Sletanje na aerodrom. Iskonski verujem. Johnny Cash. On je sklopio oči tu. Na tom tlu. Dišući vazduh Nešvila, u Tenesiju. Priča postoji. Da su duhovi svi oni koji su umrli, ali imaju neobavljena posla u zemaljskom svetu. Siguran sam da je gospodin Cash sve završio. Ali ja nisam.
NIKOLA :
Bitka za Nešvil
Mnogo puta sam pregrupisao osećanja
I nasmejao se kroz tugu i jad
I pretvarao se da sam potpuno pribran
Baš kao što radim i sad
Ali moji sitni porazi sve su brojniji
Jer vi držite liniju ragraničenja
Svakodnevno gubim područja
I sve je samo pitanje vremena.
I bitka za Nešvil je sve žešća
Dušu mi praznina razara
Evo moje labudove pesme za Grad muzike
Jer moje su snage van nadzora
Nadao sam se uprkos svemu vašoj ljubavi
I moje se srce ne želi predati
Pa se bitka za Nešvil nastavlja
I nadam se da ćete noćas odustati.

NINA : Moja borba, da budem majka u ranim dvadesetim, počela je tog dana kada se Klara rodila. I to je jedina iskrena borba. Borba za bezuslovnu ljubav.
NIKOLA : Ja sam želeo da se mučim. Želeo sam da radim odvratne teške, besmislene poslove. Koje će isključiti moj mozak, a uključiti moje srce. Želeo sam da nosim betonske blokove, dok mi ne utrnu ruke. Želeo sam da kada dođem kući nisam u stanju da govorim od umora. Želeo sam da ćutim danima i jedem hranu iz konzreve. Ne bi li konačno shvatio šta želim.
NINA : Kada je Klara prohodala, kupila sam sebi litar votke, ohladila je i sipala sebi jednu čašu.
NIKOLA : Uselio sam se u malu, montažnu kuću, blizu gradilišta na kom sam radio.
GLAS : Johnny Cash nikada nije davao bezuslovnu podršku svojoj zemlji. Kada su ga pitali čime se najviše ponosi u Americi,odgovorio je : „ Naše slobode su osvojene uz vrlo visoku cenu i mislim da se još mnogo toga ima za reći o maloj zastavici koja vijori u mojoj zemlji. Znate ono – GOD BLESS AMERICA. Mislim da nas je Bog blagoslovio i ne znam koliko će još to dugo da čini ako upropašćavamo njegov blagoslov tako što se uključujemo u svačiju malu bitku. Ali porodica, dom, naše slobode, to je ono što je dragoceno.
NINA : Kada me Klara prvi put pitala gde je tata nisam znala šta da joj kažem. Napravila sam tortu od jagoda i gledale smo zalazak Sunca na terasi. Već je bila prevelika da bi mi ležala na stomaku.
NIKOLA : U kući nisam imao nameštaj. Imao sam jedan krevet, televizor i gramofon. Sa koga sam pet godina slušao samo njega. Čoveka u crnom. Njegove pesme, kao misa, kao audio biblija za pronalaženje smisla, u kombinaciji sa čudnim Nešvilskim vazduhom slagale su razrušen život jednog bogatog, besnog Beograđanina.
NIKOLA : ( zvuk kiše ) Pratio sam tragove svog džipa, pešice, spavao pod grmovima i u jarkovima. Slušao sam zavijanje vukova, tražio sam grumene zlata u starim rečnim koritima, satima sam sedeo pod grmovima manzanite na starom indijanskom groblju,udisao sam zapadni vetar i priče koje on priča onima kojima se sluša. Napravio sam novu, drvenu nadgrobnu ploču nekom čoveku iz Arizone. Hodao sam putevima kojima su drug hodali pre mene,ali ih nisam uspeo preći. Cedio sam vodu iz pustinjskih kaktusa. Spasio me jedan šumarski rendžer, zatekavši me kako ležim licem na zemlji, potpuno izgladneo. Naučio sam da bacam nož i ubijem divljeg zeca sa četrdeset metara udaljenosti. Naučio sam šta je to Amerika, prava Amerika, na teži način.
NINA : Snalazila sam se. Zato što sam verovala. I zato što sam se radovala malim stvarima. Deci u školi kojima sam predavala. Klari koja mi trči u zagrljaj svakog dana, ili pomno prati kako spremam paprikaš od povrća. Kada prodam neku sliku. Kada se Klara i ja igramo „ Petra Pana „ i tome kako uvek zahteva da ona bude Kapetan Kuka jer su svi drugi dosadni. Snalazila sam se. Lep je život. Ako tako napravite.
NIKOLA : Nisam znao koji je dan. Koji je mesec. Koja je godina. Nisam i nije me zanimalo. Znao sam samo da će doći dan kada ću se uputiti po kartu za nazad. Znao sam ali ga nisam očekivao.
NIKOLA :
The cost of life
Kada razmislim o svemu
Zašto živim,volim, radim i umirem
Da ne znam ništa više od svih drugi,vidim,
O stvarima novim... pričama i knjigama starim.
I zašto mi Stvoritelj daje da živim
Zašto mi daje sve što mi pruža
Jer ja ne poštujem mnoga pravila
I često koračam putem budala.
Pomislim često : „ Bože, zašto mi daješ
Da živim i napredujem ? „
Jednom i nekako, tada znam,
Naplatiće mi dugove on sam.
Zašto me ne reši strahota
Jer ne znam šta je smisao života
Mnogo puta sam grešio u svemu
Ali me ipak pušta da živim,volim,radim i mrem.
NINA : Otvorila sam vrata. Stajali smo mirno. Nije se promenio.
NIKOLA : Svo troje sedimo na podu. Na cvetnom tepihu. Ne nameravam da odem. Prvi put. Nina se smeje. Malo se ugojila. Klara mi se uvlači ispod ruke. Grli me. Liči na mene. Malo i na Ninu. Pita me da joj nacrtam brod. Svo troje ustajemo i crtamo brod po zidu. Veliki. Jedrenjak.