deo knjige.
Ovaj grad nije moj. Gledam ga kako mi otima godine, dobrovoljno, a ja mu se smešim. Posle nekoliko pića. Osećam se zgaženo. Meni ostavljanje nikad nije predstavljalo problem. Nego povratak. Vraćala sam se zbog nesigurnosti. Činilo mi se da to nikad neću promeniti. Tako sam se vraćala u " Marvin ". Za isti kutak šanka. Za istu kriglu. Koliko god da boli. Optimizam koji sam osećala u razgovoru sa njim ništa nije moglo da promeni. Čak ni to permanentno povređivanje. Nesvesno je to radio. Krivica je ipak bila samo moja. Rečenice izgovorene nasumično i tu smo. A nikad nisam volela tako posvećeno.
I to je suština. Ljubav nikada ne dolazi. Ona je najveća igra koju igramo. Kao poker. A igrači na blef na kraju uvek najebu. Nisam bila blefer. Bila sam ona koja uči i ona koja radi. Od Miloša sam naučila koliko je teško kad si prevaren. Koliko je teško kad taj neko ode. Njegov odlazak došao je očekivano. I uspeh. On je rođen pod srećnom zvezdom. On gazi. Tako je otišao.
A ja sam diplomirala. U školi tinejdžerizma u kasnim dvadesetim. I sedela sam za šankom sama. Sada kao i tad. Želela sam da imam dete i nekog sparing partnera. Za pevanje Darvud Daba i Haustora tom istom detetu pred spavanje. Sa koncertima. Bila sam, ipak, samo šankerica. Noćne smene. U kafiću koji je na zidu imao neki moj rad. Imala sam podočnjake i bore, ali nisam marila. Marila sam za probleme lokalnih alkosa sa promašenim životima, za godine koje mi je Beograd pojeo, za mladost koje je mogla da izgleda drugačije. Da se neko makar malo borio za mene. Samo malo.
*
Javio se. Puštali smo Azru sa ploča.Ja sam donela proju.I kolače sa cimetom.Dug je put do večnosti a mi ga prolazimo šutke i u miru.
Javio se. Da kaže da je dobro. Da će doći posle. Da će mi doneti filmove. Da je kupio " Southern comfort ". Da je definitivno počeo da puši. Ja sam odgovarala. Srđan je prao čaše. Ja sam prala svoje telo. Od griže savesti i teskobe. Da on ne čuje. Da Srđan ne čuje. A znao je. Spuštam slušalicu. Kreće : " Kada Zagreb, izranja iz sna ... " .
Ja žmurim.Sećam se zagrebačkog jutra i kolača na Ilici. Voza za Pulu i prve cigarete na prozoru. Sećam se prvih brojanja mladeža i zvuka otvaranja limenke piva. Prvog ljubljenja i kao da se to desilo nekom drugom. Prvog zagrljaja i kad sam ga vodila kući pijanog. Jedne teške noći za mene, tebe, njega i nju. Jedne pilule za dan posle a htela sam dete. Sećam se tačno jedan minut i četrnaest sekundi koliko traje pesma. Koliko traje nadanje. Moje. I počinjem da perem piksle. Smešeći se.
*
Osećali smo se sigurno. Na destilerije. Na oznojena tela. Stadijum lagano vodi ka pevanju " Sami na plaži u letnjim majicama... " . Stadijum kasnije ja sedim na podu Loline sobe i pevam : " Da li to ljubav pravi od nas slabiće ... " grleći vinjak. Srđan mi se smeje. On misli da je sve to poziranje. Za njega je sevdah sf film. Srđan ne razume. Ali trpi. Drugi ne bi čak ni to. Miloš je umeo nekad, u tim trenucima da me mazi po kosi. Miloš sada nije tu. Ni u sobi. Ni u ulici. Ni u gradu. Ni u državi. Legla sam na Lolin krevet i zaspala.
*
Sanjala sam kako mi mala devojčica leži na stomaku. I kako sviće, a ja krajičkom oka gledam kroz prozor dok mala spava. Kako spavamo u krevetu sa cvetnom posteljinom i kako me ona grli sa svojim malim, toplim rukama.
Нема коментара:
Постави коментар