plastelin

Kupila si mi plastelin
i jedno ćebe
karirano
kupila si mi i
soknice bele
i sandale sa cvetom
i mašnu satensku za poklone
da radujemo ljude
i kuvamo lepe ručkove
u tufnastim šerpama
igramo po stanu
uz crnačku muziku
i volimo komšinicino
kuče.
Kupila si mi plastelin
i jednom ću sve da ti ispričam
a tad kad budem mogla da pričam
to više neće biti ni važno
jer ćeš ti da budeš divna baka
a ja divna mama
i pevaćemo
Devojko mala
na glas
Bulevarom
Tada neće biti bitno
ni ko je koga povredio
ni šta ti nisam rekla
ni koga sam se bojala.

Ti samo voliš nekog drugog

"Ti samo voliš nekog drugog ", rekla je polako.

Preterano ne razmišljajući o posledicama. Odšetala je niz ulicu. Nije bilo patetike. Ni plakanja. Rekla je to istim tonom koje kasirke izgovaraju ono - " Još nešto za vas, komšinice ? ". Ona je bila jako sigurna u izgovoreno. I tog avgusta, možda najviše. Ušla je u svoju malu sobu, na poslednjem spratu zgrade na Novom Beogradu i spakovala ranac. Nju je samo neko povredio. Mada nije ona tome pridavala neki značaj.

On je uvek govorio - " Reka teče ispod mosta,mala. Sve zaboraviš. "

To je naučila. Od stranica knjige, ostaje ta rečenica. A Beograd je divan grad, pored reka. Tu sve prolazi. Tu postoji mir, pogled sa obale u slobodu, pogled u sutra, a življenje tog trenutka, intenzivno.

Njen crni ranac, poslat iz Amerike, čekao je spakovan na krevetu, sutrašnji polazak voza. Mirno je sedela na terasi, pušila i gledala u ulično osvetljenje.

Bila je jedna od onih devojaka koje se ne osvrću. Ali jedna od onih koji se bore. Jako i bez povlačenja ručne kočnice. Smejala se iz glasa. Plakala teško. Umela je da se raduje krempitama, razglednicama koje su stizale iz Seula, Berlina, Moskve i labradoru mamine najbolje drugarice koji je umeo da je budi svakog leta na moru. Smejala se zvuku otvaranja limenke piva, nacrtanoj školici i deci na Tašmajdanu koja preskaču lastiš. I iznad svega, trenucima kada bi čuvala tri prelepe devojčice iz zgrade prekoputa.

Radila je nekad premalo, nekad previše. U etapama.

Volela je užasno mnogo sve ljude koji su joj bili blizu.

Namestila je kratke šiške svoje dečačke frizure i obukla treger pantalone. Izbrojala ostatak džeparca i setila se kako je nekad, ljubio ovlaš u rano jutro, dok su roletne u njenoj sobi još bile spuštene.

Ona je bila jedna od onih žena. Lepih, ali ne preterano. Zgodnih , ali ne fatalnih. Oblačila se kao devojčica, nosila je često belo-teget mornarske haljine. Njemu to nije bilo dovoljno.

Stračala je niz stepenice, kupila cveće na pijaci i otišla kod mame na posao. Verovala je bekrajno u nove početke. U nove temelje i nove prve kore na torti. Ono čega se plašila, je da strah postoji. A mnogo se plašila. Samoće, liftova, visine, aviona, mraka, smrti. I ostavljanja.

" Nije tu niko nikog povredio, znaš. Samo, mi smo dva sveta. "

Floskula, koju je izgovorila, gledajući me dok kuvam grašak, bila je jedna od onih stvari koja me uplašila. To , više nije bila moja drugarica. Ja sam gledala, jednu tužnu neodraslu ženu, koja se borila dugo, a onda samo otišla. Kad više nije mogla. Nije tu bilo zagrljaja, nismo plakale, ali sam joj hvatala pogled dok gleda ka vratima.
Toga ima u američkim filmovima. I u romanima. Da neko uđe na vrata, i sve bude u redu. Ovde, nas dve smo spremale naš zajednički ručak u mojoj kuhinji. Pred njen odlazak na more, a kasnije ću saznati, i odlazak iz zemlje.

Vratila se prvi put u grad posle dve godine. Preplanula i mršava, sa velikim slamnatim šeširom. Naučila je jezik i imala posao. Šetale smo Zetskom, tog leta dve hiljade i neke, držeći se za ruke i grleći se. Nikad joj za dve godine nisam napisala da mi nedostaje.

Srele smo ga četiri dana kasnije. Nisu se pozdravili. Nismo pričale. Nisam pitala.
Sačekale smo jutro na Savi, duvao je vetar.

Narednih godina dolazila je sve ređe. Ja sam putovala kod nje, svake godine. Traženje jeftinih avionskih karata bio nam je omiljeni hobi. Nikad je nisam pitala šta se tačno desilo. Jednom je samo, u malom lisabonskom baru, rekla da je sve zaboravila. Nisam ni sumnjala. Kao i u to da se sigurno, nikad nije tako zaljubila.

Kako je prolazilo vreme, sve sam ređe imala potrebu da ga pitam zašto je to uradio. Nismo komunicirali, iako sam ga često viđala. Nikad mi nije bilo jasno, kako je mogao da pusti da tako ode.

Trči mi u zagrljaj u cvetnoj dugačkoj suknji. Baca kofer i grli me. Plače nekontrolisano, smeje se, u isto vreme. Mnogo te volim, kaže, idemo negde odmah, kaže, srećna sam mnogo.

Senka je sad srećna. Promenjena i slobodna i sama. Ima kornjaču i stan sa malom terasom koju deli sa mladom pevačicom fada. Često govori kako je ipak možda mama, trebala je vaspita da se uda dobro, i bez ljubavi.

Osnovna škola.

Ja sve nešto mislim
Mislim i ne mogu da prestanem
Da ćemo se svi sretati
na svetskim aerodromima
piti kafu za poneti
pričati o letovanjima
i kolima na lizing
i da će jedna od nas da se uda
za nekog magupa iz kraja
sigurno
u beloj venčanici kao princeza
i da ćemo sve imati decu
lepu
koja će da porastu i odu
na neke aerodrome
kao što smo i mi otišle
jednom
Ja sve nešto mislim dok
jedem kuvani kukuruz
koji sam presolila
u njenom dvorištu
da će leto još malo da sklizne
niz Milana Rakića
pa ću opet da izvadim šal
što mi je baka štrikala
opet ću i čizme da obujem
i biću srećna
što pada sneg.
Jedem kuvani kukuruz
koji sam presolila
smejem se sa laktom na njenom
drvenom
dvorišnom
stolu
smejem se sa rukom preko lica
i na ulici dok se dovikujemo
šta da kupimo u radnji
mleko
koliko posto masti
2 zarez 8
molim
2 zarez 8
i kafu i koka kolu
smejem se i kad zamislim
nas
udate
nas
trudne
nas
ozbiljne
nas
negde drugde
nas
koje nosimo kafu za poneti
na Bečkom aerodromu
trčeći u susret
nekim drugim
širim i slobodnijim
ulicama.

I kornjače.

Ja sam u redu.U niskom startu. Sa mnogo pića i malo više tuge.

Nekako je nje uvek malo više, inače ne bi pila.

Ko zna kad ćeš sledeći put da budeš tako prelepo tužna...

Divna mala plaža.
I moje dete
nerođeno.
I kornjače.
I pravljenje slika
u pesku
dok pevamo Obojeni program.

I lako je tebi da puštaš filmove
a još lakše da žmuriš i
spavaš
u jednakim amplitudama
između mogućnosti
i nekoliko želja
najteže je ne osvrtati se
za svim onim sekvencama
koje su već viđene.

I živeti danas
ne juče
ne sutra nego
danas
ovde
to kao da je ekspedicija na Mars
za moja mala stopala
i moju ogromnu kosu
kovrdžavu
i večito praznu kutiju cigareta
neotkucanu kartu za prevoz
i pročitane novine
od prošlog avgusta.

kao vetar.

njih dvoje.
njih drugo dvoje.
nas dve.
nas druge dve.
u hodniku odrastanja.
sa muzikom detinjstva.
sa pićem koje pijemo.
sa mnogo suza.
sa internim rečima.
ješko motol autol.
sa najtežim osećanjem
beznađa
koje imam u prvom jutarnjem
tramvaju
jer je bio i ostao jedina osoba
koja me nikad nije izdala
čak i sad
kad imamo neke druge živote.

Karma coma.

Massive Attack je heroinski bend, kažem. Iako nisam na dopu. Ne volim droge. Ne volim zavisnost. Iako sam zavisna od turske kafe, cigareta i hrane. Ležimo i gledamo u plafon. U nekom prilično čudnom položaju, ne razmišljajući. Njena soba ponekad na mene deluje kao vremenska mašina. Da smo u Londonu, pili bi zagrljeni Evian vodu i spremali se za anarhiju. Nismo u Londonu. Jednostavno i samo smo na Novom Beogradu. Ne tako toplog avgustovskog dana. Previše izgubljeni. Kao da plutam. Po sobi, vazduhu, životu, svom, tuđem, ne znam. Mislim o tome kako ako bi birala muziku za ovaj period mog života, to bi bio Massive Attack. Teardrop, Live with me, Mezzanine, Karma Coma. Tim redosledom, lenjo, u poluležećem položaju, bez smisla, bez radosti. Pusto i usamljeno, kao prolazak voza po šinama. Kao zvuk otvaranja limenke u berlinskom metrou. Kao neki život koji nikako da počne. I čini mi se kao da spavam, bez intenzivnih osećaja, gutajući vazduh, umesto da ga udišem.