zadržala je dah.

ne znam kad je nestalo
ne znam
ili se ne sećam
sakrivanje pod kišobran
od stvarnosti
ne znam kad sam zaboravila
kako se iskače iz voza
kako se trči
kako se žmuri na suncu
i sedi na klupi
ne znam kad je nestalo
besciljno hodanje
sa pogledom
u cvetne terase na bulevaru
pružanje ruku preko
stola
da bi te neko za te ruke
uhvatio čvrsto
ne znam od kada
je jul kišni mesec
sa oblacima koji pritiskaju
zgradu
gde živimo
mama
tata
baka
ponekad moja sestra
jedan lift
i ja.
ne znam ni kako
ni kada
sam naučila da spavam
20 sati bez prestanka
sa ćebetom do nosa
i tri jastuka
ne znam
i neću da znam
bar za sad
jer lisabonski tramvaj
još nije prošao
ispod mog prozora
kao što mi niko
nije doneo krempitu
u ponedeljak.