da možemo da zaboravimo ne bismo bili ljudi.

ili bar emotivni ljudi
oni što plaču svuda
od kafane do gradskog prevoza
što plaču po ulici
parkovima
i podovima soba
oni što ne zaboravljaju
kako si igra lastiš
kako se ljušti pečeno kestenje
oni što vole sve uspomene
i lepe i ružne
i svi ljudi koji se vezuju za te uspomene
mornarskim čvorovima
da možemo da zaboravimo
ne bismo bili ljudi
a znam nekako sve više
ovih što zaboravljaju
to nismo ni ja
ni ti
koji se po ledenom beogradu
vozimo trolom
koji grabimo prevelikim koracima
po istom tom beogradu
usamljeni
kao neki depresivni likovi
iz crtaća
jer ipak sam ja tvoja drugarica
sa planinarskim rancem sitnica
i dve velike slike
jedna na kojoj ona odlazi
druga na kojoj je on otišao
i treća slika
čuvana ispod kaputa
koju crtam svaki dan
pomalo
gde sam ja mala od palube
smejem se sa vezanom maramom
gusarskom
a ti pišeš preko puta
pišeš i gledaš u papire
i srećan si.
i tako ti kažem
hajde da nikad ništa ne zaboravimo
da bi imali stalno o nečemu
da pišemo
da ne zaboravimo
spavanja na klupi
tužne rođendane
bivše ljubavi
propuštene šanse
neuspehe
hajde da ne zaboravimo
da bismo ostali ljudi
u ovom svetu gde više nema
turske kafe
komšija koji piju tu istu kafu
čitanja novina na trafici
naših prodavaca na pijaci
navijanja za lokalni klub
semenki kod dede na uglu
u svetu gde su ljudi zaboravili
sve
da bih mogli da žive živote
u kojima se ne sećaju ničega
sem nula na računu
slika sa letovanja
tržnih centara
i marki automobila.