- I ovo su te tvoje čuvene Bačvice, m ?
Govorim smešno, posle treće bevande. Nisam navikla da pijem preko dana. Pijana sam. U stvari, možda nisam pijana, nego mi samo ne prija alkohol. I strašno mi je neprijatno što pušim. Kao kad zaboravim opremu za fizičko u školi, pa moram da odem u suprotnu smenu kod starijih razreda da je uzmem, a onda mi se neka osmakinja smeje, dok joj lanac zvecka okačen o farmerke. Otprilike, tako mi je neprijatno. A kad mi je tako neprijatno, onda umem da budem jako bezobrazna. Beogradski.
- Pa i nije nešto...
Meni je bilo nešto samo što me poveo sa sobom. Nego, nikad nisam umela da se ponašam. Naročito ne kada me neko dovede u nepoznati grad, i vodi me svuda okolo. Sa tom čuvenom rečenicom – Ovo je moja devojka. A i te Splićanke ... Baš sve moraju da imaju noge do brade i nežne glasove. Nije da se stidim svog tela. Ali, izgledam ... kao odronjeno kopno. Puštam ga da mi izvuče cigaretu iz ruke.
- Ne treba ti to.
I taj pogled u more, ni zamišljen, ni rasejan, ni srećan, ni tužan, već sve pomalo, negde ispod policajki, dok baca peškir bez cilja, i to me u sekundi iznervira. Kao i to što na pitanje šta radim u Beogradu ja tiho odgovorim – čuvam decu. Vratila bih se sad kući. I sad i uvek kad poželim da se sklupčam u rupu. Ovde nema mog kariranog ćebeta pod koje mogu da se sakrijem. Ovde nema Marte da me pita da li vanzemaljci žive u baricama posle kiše, i ispod Tašmajdanskih klupa. Gledam ga kako spušta naočare za sunce na peškir, skida mornarsku majicu i ulazi u vodu. Prolazi mi kroz glavu samo da pobegnem. Daleko. Da trčim do broda, i da otplovim daleko. Argentina, Kairo, Mozambik, Katalonija, Indija... svuda bih da nisam ovako uplašena. Svih ovih ljudi. Njega koji kao da će da ode svakog momenta. Sebe. Svojih jadnih dvadeset i nešto bližih tridesetim i još jadnije stvarnosti. Između kafane i posla, loše žurke i koncerta.
Baj baj Emilija, momci su na obali
Hladni prsti naviru kroz san ...
Umesto odlaska, grčim telo da stane na što manju površinu peškira. Pogrbljena, čkiljim, nespremna. Nespremna za bilo kakve izazove. Setim se onda kako mi je Marta poklonila žir. I kad mi je rekla – Bože, kako to da ti niko nije poklonio žir ? Setim se kako mi Marta polako daje ranac kad je dočekam iz škole. Sećam se svega da ne gledam oko sebe.
I sto prvi poznanik mu se pridružio na plaži. Dok slušam, ko je to, to mi je devojka, nova, pa i nije nova, što je tako stidljiva, nije se navikla, eh, pa dovedi je uveče u grad, ne izlazi ona, pa kakva ti je to devojka, čudna, samo piše i spava, pa hoćeš li doći ti kad je staviš da spava, možda, eh, pa nemoj da izdaš, a kako se zove, Emilija, lepo ime, je l iz grada, jeste, e pa lepo, što ne dođe ovamo, ne voli da se kupa, nije valjda da ne zna da pliva, pa zna nego ne voli vodu, pa što si je doveo, pa leto je, a hoće li na jedrenje i tako do unedogled... Kao da ne postojim. Mislim, naravno da ne postojim kad sam ovako nesrećno bleda sa podočnjacima. Mislim, naravno da ne vredim kad one sve imaju duge kose a ja sam skoro ćelava.
- Ide mi se kući. Spava mi se.
- Što ne spavaš tu, na suncu ? Dođi.
Nervira me i to što je mokar, i što je slan. I što me premešta kao deo nameštaja i grli me.
- Hajde,spavaj,mala.
Prebaci ruku preko mene, trepne mokrim trepavicama, i poljubi me ovlaš.
- I nisu ti nešto ove tvoje Bačvice.
- Ti znaš. ’ Ajde spavaj, namćor.
I negde daleko, kao da čujem voz koji odlazi, kao da pod šinama nestaje sve ono što me plaši, i kao da ispod te ruke, koja leži preko mojih lopatica počinje da raste jedan novi svet, u kome se na metar prodaju čvrsti zagrljaji, podrška i ljubav. Kao kašmir za suknje mladih bankarskih službenica.
