In the death car.

Na onom odvratnom semaforu
kad krenemo sa keja
tu te pitam
da li je gotovo
gledajući kroz prozor
neki sivi zid
pitam te još jednom
pa počnem da se smejem
kažem ti da mi je u glavi
poslednja scena iz filma
" Telma i Luiz "
i da sam ja na tvom mestu
da ja vozim
to bih uradila
preko 100 i neki novobeogradski most
pošto nemam nijedno drugo rešenje
onda se smejem i plačem
i to traje dok me ne dovezeš kući
pa se tako jako grlimo da mi dođe
da ti kažem da me ugušiš tako
pričamo nepovezano
gomile nabacanih tužnih beznačajnih rečenica
koliko jasno vidim kraj
toliko jasno ne vidim gde da počnem
moj život
i kako bi bilo lakše da si pustio volan
pa ode sve u pizdu lepu materinu
to uostalom i želim sve vreme
želim da prestanem da verujem
da postoji ljubav
i da korak po korak
odem negde gde je stvarnost
malo lepša
i gde ne postoji
slika
tebe i mene koji se rastajemo
u sivoj pustinji
grobljanskih zgrada
gde ne postoji slika
bilo kakvog rastanka uopšte.