sad znam kako je teško
kad odeš
sad nam kako je teško
kad ne možemo
da izađemo na pivo
sad znam kako je teško
kad ne možeš da me držiš za
stomak koji boli
sviram usnu harmoniku
naslonjena na zid
iz dnevne sobe se čuje
miles davis i voda
koja samo što nije provrela
neka deca se smeju
pod prozorom
bezbrižno.
sad znam kako izgleda
kad mi ne donosiš cveće
i kako je kad si daleko.
čini se da nikad neću otići
i da taj mali san o sreći
sa njom koja mi leži preko stomaka
i mazi me po licu
dok te ispraćamo na posao
postoji samo i jedino
napisan negde
i da ga niko neće zapamtiti.
sviram usnu harmoniku
naslonjena na zid
pila bih kuvanu rakiju
i hladna su mi stopala
pitam se samo
zašto želim nešto tako pogrešno.
Нема коментара:
Постави коментар