goribor.

znaš, ne volim ja da izlazim.
ne preterano.
ljudi su kad izađu mnogo grubi, surovi.
sve je predimenzionirano.

volim da izlazim kad mi se zaboravlja na stvarnost.
i kada mi se ista ta stvarnost raspada na najsitnije komadiće.

kada nemam glavu
kada nemam osećanja
kada ne mogu da se smejem.

znaš, retko izađem i bude mi lepo.
nisam ja taj igrajući tip.
igram kad mi je mozak mahne ćao-ćao.

juče je bilo potpuno drugačije.

i zbog piva. i parka. i spuštenih kapaka.
i zbog betona.
i zbog tog benda.
samo tog koji me tera da postojim u trenutku
kada se sve oko mene raspršilo
na hiljade kišnih kapi beogradskog pljuska.

kada ne bih radila ništa.

samo da ležim, pokrivena nekim ćebetom koji miriše na vanilu i lavandu.
da ležim okupana, ušuškana, odsečena.

kada ne bih radila ništa.

samo da pijem pivo, slušam neku muziku, sedim u parku.

znaš, retko ja izađem i bude mi lepo.
da ostanem do pola 10 ujutru i da se smejem kao na ekskurziji.

i divno je bilo ovo jutro.
jutro 16.aprila 2010.
toliko je divno da nisam teška sama sebi.