kako ljudi mogu da budu zatvoreni
iskreno ne bih verovala
hodaju tako neki ljudi
u čijim grudima srce kuca
koji su toliko zatvoreni
da uvučene glave u ramena
samo beže jedni od drugih
da mi je neko rekao
da količina usamljenosti može da te
rastrgne
kao hijena leš
toliko da te rastrgne da ne možeš ni
malim prstom da mrdneš
ne bih mu verovala
usamljenost ne postoji
to si izmislila
znaš li to
sećam se jednom
kad sam bila na moru
pre nekoliko godina
da sam čekala da padne mrak na plaži u baru
jela sam pljeskavicu i znala da nisam sama
nije bilo žive duše
jugo je duvao
dizala se prašina
a ja sam znala da nisam sama i da ću pobediti
sad već više ništa ne znam
sem te činjenice da će još malo proći jedan granični prelaz
da ću trčati ulicama amsterdama
sa torbetinom i svojom dramom
i hiljadu nekih nepotrebnih stvari
da ću zvati milicu sa neke govornice
reći ću joj da sam pila pivo
sedela na ulici
maštala na glas
pa će milica da mi kaže da se nikad ne vraćam
ja ću se naravno, vratiti.
tog momenta će sve
vrtoglavom
brzinom
da ode u pizdu materinu
iz koje ću se naravno povaditi
kao i uvek
jer je neko nekom već odavno rekao
da usamljenost ne postoji
baš kao ni život
bez trčanja uzbrdicom kojom ponekad
zaduva jugo i ponese prašinu
pravo u oči.
Нема коментара:
Постави коментар