Klara, plavi bicikl i dokolenice na tufne.

Moja mama uvek nešto peva. Peva dok kuva, peva dok šetamo, peva čak i dok jede, a ponekad i dok spava. Peva čak i kad ne zna reči. Nekad tiho, nekad glasno. Najviše voli da peva dok vozi bicikl. Onda mi kaže, da dok prolazimo na biciklima, možemo da pevamo glasno jer nas niko ne čuje. Ja mislim da to nema nikakvog smisla.
Mama se skoro uvek smeje. Nekad glasno, nekad sagne glavu i kao da se stidi. Kad se smejemo zajedno, mama ume da me prejako zagrli.
Mama naš stan zove stan-kutija.Mi kad spavamo, mama pevuši dok ne zaspim, mada se ja često pravim da spavam. Onda mama izađe na terasu i puši jer misli da je ne vidim. Ona stalno prestaje da puši zbog mene. Ja joj kažem da joj ruke smrde i da su cigare skroz bezveze.
Nekad, mama leži na leđima na terasi i broji zvezde. Pričamo o rasporedu planeta, dok mi oblači dokolenice na tufne zato što je hladno. Onda se šuškamo u veliko ćebe i pričamo kao prave drugarice.
Moja mama se stalno smeje i peva. I moja mama je najbolja mama na svetu.