jutarnja.

Uzimam čizme, i izlazim na prstima.
A ko se uopšte pitao šta ćemo dalje ?
Rano ujutru ljudi su užasni ili lepi.
Užasno lepi.
Lepo užasni.
Split-Marjan-Bačvice.
Goran Bare peva, ona povraća po svojoj haljini ostatke popijene loze.
Ne podnosi alkohol, pije da bi zaboravila.
Oseća u stomaku, život prolazi.
Uzimam sneg u ruku. Smrzavam se kao i uvek. Bosim nogama tapkam po parketu.
Ko je kome ovde nešto uspeo da pokaže ?
Prosuli smo reči po šanku, a ja svoju ogromnu kosu po jastuku.
Dok razmišljam o mladežima, koje ima svuda, setim se koliko je teško ujutru se buditi u sobama koje ne prepoznaješ.
Koliko je teško buditi se i ustajati iz kreveta. Uopšte.
Vođenje ljubavi, neki slatkasti miris, jedna petrolejska lampa u stanu prekoputa, dogorela cigareta, Cinerama, slepljeni kapci od šminke.
Bojim se nekad da se neću probuditi.
Bojim se nekad da ću se probuditi i opet biti ja.
Poželim da se neke stvari dešavaju duže.

Nema tih sati koje ne bih mogla da prespavam.
A trenuci su za zarobljavanje.
I za zaboravljanje.
Kod mene je pomešano.
Moglo je svetlije, nežnije, treznije, smislenije.
A nije.
Moglo je da ne bude tamno, iskreno, bolno, intenzivno.
A nije.
Kao da je važno.
Nekad je samo lepo kada imate kome da zakopčate dugmeta na košulji ujutru.