Karma coma.

Massive Attack je heroinski bend, kažem. Iako nisam na dopu. Ne volim droge. Ne volim zavisnost. Iako sam zavisna od turske kafe, cigareta i hrane. Ležimo i gledamo u plafon. U nekom prilično čudnom položaju, ne razmišljajući. Njena soba ponekad na mene deluje kao vremenska mašina. Da smo u Londonu, pili bi zagrljeni Evian vodu i spremali se za anarhiju. Nismo u Londonu. Jednostavno i samo smo na Novom Beogradu. Ne tako toplog avgustovskog dana. Previše izgubljeni. Kao da plutam. Po sobi, vazduhu, životu, svom, tuđem, ne znam. Mislim o tome kako ako bi birala muziku za ovaj period mog života, to bi bio Massive Attack. Teardrop, Live with me, Mezzanine, Karma Coma. Tim redosledom, lenjo, u poluležećem položaju, bez smisla, bez radosti. Pusto i usamljeno, kao prolazak voza po šinama. Kao zvuk otvaranja limenke u berlinskom metrou. Kao neki život koji nikako da počne. I čini mi se kao da spavam, bez intenzivnih osećaja, gutajući vazduh, umesto da ga udišem.