Da ne idemo u detalje.

Sara Radojković & Jelena Paligorić

duo slem

Znaš imala sam neki dedlajn
A koncetracije nema
Pa sam promenila noć za dan
Iako ne mislim da život treba
Da mi izgleda kao u pesmama
Ekatarine Velike
Bila je super žurka juče
U Keve Jevre
Bio jedan sladak
Delili smo pljugu
Na minus 15
U 6 ujutru
Mislila sam da si možda bila
U ćošku prekoputa
A da te nisam videla
Piješ vinjak i osmehuješ se
A lepa si kad se smeješ.
Spavala sam danas popodne
Ustala u ponoć
Plakala i gledala
Kazablanku
Pa mi nešto bilo paranoično sve
Pitala sam se kuda idem ja
A kuda ti
Pesnikinje
Dramaturškinje
Male plačipičke
Kuda idemo i ko ide sa nama
Pa sam htela da te zovem
Ali bilo je kasno.
Ne mogu danas da se vidimo
Ne, nemam dečka majke mi
Nisam juče spavala celu noć
Trčala u 5 ujutru Masarikovom
Trčala da mašem jednom pod prozor
Trčala i udarila glavom o banderu
Nastavila da trčim i ipak mu mahala
Čak sam htela i ogradu da preskočim
Pa da se uzverem uz oluk
Nego imaju sigurnosni sistem...
Pitam te sad
Imaš li i ti jedan takav
Sigurnosni sistem
Koji ti kaže kad neko pogrešan
Uđe u ćelijsku membranu tvog
Malog i nesređenog života
Pitam te jer ja nemam
Pa se kao sve nešto razočaram
A u stvari sam sama kriva.
Znaš, opet pišem dramu
O ljubavi koje nema
Neka riba voli, klasika
Nju ovaj skot ne
Pišem i osećam se kao
Modesti Blejz
Imam tajni zadatak
Pratim svoju senku
Pošto sam sama sebi dosadna
I nisam zaljubljena
Nisam stvarno
Mogle bi na pivo
Ali ne u KGB
Jer ćemo opet da se pravimo
Da ne vidimo one koji nas nerviraju
I da sklanjamo pogled u stranu
A imamo lepe oči
Iako sam ja uvek mislila da su moje malo teleće
Al ’ dobro sad.
Dolazim po tebe
Vodim te danas na žurku
Imam flašu vinjaka u torbi
I crnu haljinu
A to obećava.
Ali da ne idemo u detalje.
E danas stvarno
Idemo na kafu
Utorak je i tužna sam što nisam kao
Džulija Roberts u Noting Hilu
Da me voli izgubljeni zelenooki prodavac knjiga.
Hajde da odemo na tu kafu
Da mi kažeš da sam lepa
Da se smejemo
Da mislimo da ćemo da promenimo
Beogradsku pozorišnu scenu
Da mislimo da će u kafić da uđe neki
Marlon Brando
’ajmo danas stvarno
Utorak je i trebaš mi
Treba mi da pričamo o nekom drugom vremenu
Karibima
Indiji
Jamajki
A ne o ćoškovima beogradskih žurki
Gde se ponašamo kao priplodne
Majli Sajrus.

***

Dobro je što se češće ne srećemo u gradu.
Gledam te i ne znam šta da ti kažem.
Da te pitam kako si?
Kako odgovoriti na kako
Ili da ćutim, pa da ti mene pitaš,
kako si?
E, a nije mi problem, zaista,
ionako sam homosapijans poluautomatik,
pa poluautomatski mogu da izgovorim,
ide, gura se, vetar duva jugoistočno
vazdušni pritisak 33 milibara.
Al' mi nešto glupo.
Radije bih ti rekla,
nikada neću znati kako sam,
mada ću znati kako nisam,
nikada zadovoljna
ovom zemljom
na tri ćoška,
svojim atrofiranim delom mozga
koji služi za nadanje,
kako nisam
još uvek
ni jednom muškarcu iskreno rekla
volim te,
jer su mi se sve neizbljuvane reči
nekako nakupile u grlu,
od straha i pogrešnog načina disanja,
pa je volim te postalo računica,
a računica broj na papiru.
A papire gubim, posebno te sa brojevima.
Ma šta da ti pričam, znaš i sama,
da ne idemo u detalje.

I onda se ne pitamo kako,
nego ono kada ćemo na kafu,
mada smo po fejsbuku sudeći,
popili Brazilu kafe za ceo
sledeći kvartal.
Tu se kolegijanlno razumemo.
Dead line tvoj, pa moj,
oživeti ga nećemo.
Mada će se meni uvek vrteti one
stare dobro poznate reči,
tekst je samo mrtvo slovo na papiru,
što određeni ljudi kažu.
Mrtvo kažu,
a ja dahom ne maglim ogledala,
ni prozorska okna nikada uzletelih aviona,
nego maglim, eto maglim,
tako nekim rečima,
o nekim ljudima, o nekim mestima,
o nekim vremenima,
a džaba maglim,
sve je to jasno i egzaktno,
ogledalo se briše "Prontom",
a ne prljavim rukavom,
postojanje crne rupe je odavno dokazano,
imam dvadest i jednu godinu,
nije mi udobno u sopstvenom telu,
mislim da nikada neću naučiti da volim.
Ali da ne idemo u detalje,
pre detalja ćemo
ti meni, ili ja tebi,
zar je pa bitno,
da odvalimo onu dobru staru,
lepo mi izgledaš.
A ni jedna zato ne nosi štikle,
nego podočnjake.
Mada priznajem, ne izgldam loše
sa bajatom šminkom od dan i po,
kada je ostane taman
onoliko koliko treba
da prekrije neretki pogled
koji preklinje -
ne mešajte mi ponovo
levo i desno tek sam naučila gde je sredina.
A ne izgledam loše priznajem,
ni nakon kratkoročnog osvajanja nekog mračnog
ćoška,
na nekoj mračnoj žurci,
sa nekim bledim tipom,
tip zapravo nije ni važan,
dok god ume da se ljubi.
Mada ni to sutradan nije važno,
pazim samo da ne dehidriram,
i ne poginem prelazeći ulicu
mamurna šetajući kuče.
Ono barem uvek zna gde ide.
Ali, da ne idemo u detalje.

Nije kao da smo se usudili da pitamo –
šta ima novo?

E, a onda ćemo jednog dana,
da, jednog dana
kada možda neka od nas dve
bude gurala kolica,
i kada ne možda već zasigurno
budemo kotrljale i skotrljale neke godine,
e tada ćemo sesti na kafu.
A kafa će najverovatnije biti vinjak,
pa ni Brazil neće moći da se žali.
I onda ćemo postaviti jedna drugoj
sva ova ista pitanja,
i ništa od već rečenog neće biti odgovori.
Tada više nećemo biti tako mlade
i besne na svet i prokleto savršenstvno
sklapanja nemogućeg,
zar ne?
Ne znam, meni se tako čini.
Ja se tome nadam.
E, i onda...
Onda ćemo da idemo u detalje.
I sve ću ti reći, i sve ćeš mi reći.
U detalje, i samo u detaljima.
Pa ćemo pušiti zamišljeno,
i lagano ispijati vinjak.
Na kraju jak stisak ruke,
i dogovor za sledeći put,
da se nađemo na kafi, cigarama,
i po kojem detalju.

A sada te pozdravljam,
žurim na autobus,
žurim zbog deadline-a,
žurim da naučim da volim,
žurim da svetu pokažem srednji prst,
žurim da se smirim,
žurim da porastem.
Za sada te pozdravljam,
i da ne dužim,
nećemo u detalje.

***

Epilog

I znam da nećeš da ti kažem detalje
Nećeš sad
Jer šta će nam ostati za posle
Kad ostarimo
I ne budemo mogle na žurke
Dva dana za redom
Ali moram još da ti kažem ...
Moram da ti kažem da sad možda imam sebe
Ali nemam svoj život
Nekad je bilo drugačije
Sad imam paralelan svet
Sa posleponoćnim dolascima na jedno mesto
I ranojutarnjim suznim dolascima kući.
Ne znam da li sam srećna
I ne znam kad će to proći
A sve ovo ti pričam
Jer živim za taj dan
Kada će se neko boriti za mene
Za dan kada me neće doticati ni Japan ni Libija
Jer se tu neki muškarci sa mudima bore za nešto
A ovde se niko ne bori ni za šta
Eutanazirali smo se lošim alkoholom
I cigaretama
Pa tako eutanazirani bauljamo
Sudaramo se
Ne zna se ko je gore
A ko dole
Čak i bukvalno
Nađi mi nekog kauboja
U ovom moru prinčeva
Sa osmehom
U odlasku
U kraljevstvo u kome vladaju
Dobre domaćice koje se udaju
Sa ispeglanim kosama ili
Loknama kao Snežana Babić Sneki
Nije to moja priča
Ja sam kao neka feministkinja a u stvari sam glupača
Verujem da postoje vitezi
Oni što te isprate kući bez rečenice
Da se popnem na još jedno pivo
I plakala bih ti sad jer nisam kao
Džulija Roberts
Jer nisam jedna od tih koju vole
I neću više
Neću više u detalje
Samo mi javi ako nađeš
Nekog ko se ne boji
Kao ja.
I kao ti.
I kao u
Baj baj bejbi ja odlazim
Oblačim belu haljinu i odlazim na Galapagos
Da gajim kornjače
I čitam zen romane
I ne idem u detalje
Tada neće postojati
Sevdah bejbe niti
Sati trošenja energije
Po kafanama
U rupama ovog grada
U kome heroji umiru
Neprirodnom smrću.
Neću nikad više
Nikad više ovako opširno
Još samo da ti kažem da
Bi sad uzela tebe za ruku
Dodala ti rakiju
Pa bi tako za ruke
Skočile sa broda bez kapetana u more
Ali bez detalja
I idenja u iste
Da bi nekad možda
Postale pametnije
I stigle do perioda života
U kome ćemo bez detalja
Gurati kolica
Knez Mihajlovom.