e moj komšija.

dolazim u pet ujutru
i u šest
dolazim i kad svi vi
stanari socrealističkih
zgrada
spavate na svojim
dosadnim poslovima
koji su vam izgovor za
neživote
dolazim i kad krećete na
posao
kad me gledate ispod
oka
evo je ova mala
narkomanka
alkoholičarka
i imam razmazanu šminku
i ulećem pod vreo tuš
pa pravac na posao
i ti to komšija ne razumeš
jer je tebi
spavanje osam sati dnevno
opravdanje
za to što
nemaš ljubav
prijatelje
što si zaglavljen
u braku u kome ste
odavno prestali
da se volite i
što je vrhunac komunikacije
kada se dogovorate ko će na pijacu
a vrhunac ljubavi
kada ti ona zavije sarmu.
komšija ja dolazim u šest
ujutru jer se ne stidim
svoje polupanosti
svoje lude glave
nesređene
koja uvek traži
bezuslovnu
ljubav
i ne stidim se da priznam
da ne želim život
bez društvenih normi
i znaš šta komšija
neću nikad da se udajem
neću nikad da budem nečija
hoću da budem svoja
uvek
nečija samo dok me voli
i nikada neću prestati
da pijem pivo iz flaše
i pušim
i nikada neću prestati
da radim i sanjam
o karijeri
možda ću nekad imati
dete
i ono će biti pametno
malo manje lepo
imaće čudno ime
i smejaćemo se zajedno
komšija nikad se ja neću
prilagoditi
iako na svakom ćošku
čujem odjeke
kako bi trebalo.
trebalo bi samo
da vas neko probudi
iz tog višedecenijskog
sna u kome sve miriše na
zapršku i bele pamučne potkošulje
oprane varikinom
to nije moja priča
ne mogu da kupujem mleveno
meso
i pravim se da je sve u redu
sa mojim brakom
i troje dece
dok zavijam prvu
decembarsku sarmu.