Prva priča o jednom momku zvanom Bdu.

Momak zvani Bdu ne zna koliko tačno ima godina.
Momak zvani Bdu jede prženice, novine i uštipke sa džemom.
Momak zvani Bdu spava u hodnicima zgrada.
Momak zvani Bdu je glavni junak ove priče.
Njegov ortak je čudovište iz kese.
Čudovište iz kese nema ime, ali ga ponekad zovu Simon.
Ovo je prva priča o njima.


Da ih upoznate.

U narednih nekoliko dana, ovde će se pojaviti prvih pet priča o drugarima iz Bulevara Revolucije.
Oni su pravi revolucionari za neodraslu decu.
Oni dišu duboko i smeju se oko cele glave.

jednog dana

kada budem imala novca za kartu u
jednom pravcu
kada budem imala snage za taj
prvi korak makar
što kaže moj otac
kupi loz
deluje mi sad to dok pokočeno ležim
u devet ujutru jedne subote
nemoguće
a to je
hop hop hop
i ostane samo mahanje
kao najlepša sportska disciplina ikad.
prijatelji moji to bi razumeli
većina njih zna da ovo nije moj grad
roditelji me teraju da odem već odavno
tako da lako bih objasnila.
kada budem imala dovoljno
hrabrosti da imam dete sama
i kupim kartu u jednom pravcu sama
i budem konačno slobodna
neću petkom uveče neutešno plakati
u svom krevetu starom 20 godina
krevetu koji čuva sve moje snove
i taj san da me neko voli
/što mislim da sam zaslužila /
i taj san da me ne povređuju
/kao što ja to ne radim nikad /
i taj san da će jednog dana
svi meni dragi ljudi shvatiti da je sve sem
ljubavi
nebitno.

sanji.

Glupo
ali odlazili su mnogi
nije bilo teško
kupili su kartu i otišli.
Tako ja tebi mašem,
i kažem ti...
biće jednom gotovo
pamtiću to kao rane
rane koje nikako da se zacele
dok probam da ti kažem da je sve kako treba.
A nije. I ti znaš to.

Obećaj mi samo,
Da ću se smejati.
Da će se to dete, moje, nerođeno, smejati.

Kuvaćemo brudet i sve će biti pravo.

dečak jedan.

moj dečak ovih dana
malo teže hoda
bole ga leđa
umoran je i malaksao
pije neke lekove i bolje mu je
iz sata u sat
ali se ja brinem onako kao
i uvek
iako je doktor rekao
da je sve u redu.
moj dečak se ovih dana
možda samo umorio
mom dečaku se možda samo
sve skupilo
to što puno radi
to što je vrlo često
neutešno tužan
a ne priznaje
kako su to čudni
neki geni crnogorski
možda mu se samo prispavalo
možda ništa od ovoga nije
istina
nego ja objašnjavam sebi
da bi manje brinula.
moj dečak ovih dana
spava u fetusnom položaju
ja ga uspavljujem i pričam
neku priču o baobabu i diplodokusu
onda dugo držim oči otvorene
u mraku
gledam ga kako sanja i znam
da ljubav uvek pobeđuje.

podići ruku.

" Oni gradovi daleki još se dalji danas čine. "

- Arsen Dedić

sva ta prošlost koja se svaljuje
na moja ponekad pogrbljena leđa
bez redosleda datuma
svaljuje se uvek dok hodam beogradom
sama ili sa nekim
to nema veze
u svakom drugom gradu na svetu
ima te slobode
meni potrebne
ima tog smeha
svima potrebnog
onda je negde jako iskreno
priznati
reći
mislila sam da mogu
a ne mogu
više ništa
biti pizda ili slabić
nije karakterna osobina
već stanje koje ne prestaje
opet retki to priznaju
evo ja dižem ruku
jesam i pizda i slabić
i užasno sam nesposobna
da se izborim
sa tvojim bivšim devojkama
sa tvojom tugom koju nosiš
kao neki ranac
sa očima koje gledam pune suza
a iste te suze nikako da krenu
mislila sam da mogu
a više ništa ne mogu
sem da spavam i ne izlazim iz stana
da se slučajno ne bih setila
da me neko slučajno ne bi
nesvesno povredio
da se ne bi pojavila neka žena
uspešnija i lepša od mene
jer ništa to ne mogu
prosto jednostavno tako
dižem ruku
ne odustajem ali je dižem
da se javim da sam pizda i slabić
i mali čovek
kad se prizna nije toliko strašno
mnogi nisu to uradili nikad
pa su se mučili i patili i nije im lako
bilo
ovako kad priznam
pade jedan kamen
pade jedna stena
počne jedan život novi
u kome mi kažeš
hajde da radimo nešto sa tim stanom
u kome ti obučeš sako mog tate
i toliko si lep
nekako pravi čovek
počne život
pa mogu da se nadam da će sutra
na vrata ući neka sreća
dok ti pravim puding od čokolade
jednog oktobra popodne i nadam se
da ćemo biti u redu
ja i ti
zauvek.

lament nad manježom.

Vladimiru Bogdanoviću

Javili ovih dana
da se zatvorio Manjež
čula sam u prolazu i glupo
pomislih da je to
što ga nismo češće obilazili
pomislih da je to
što ga nismo čuvali
kao što čuvamo
Mornar Čuburu Majdan Jablanicu Zoru Sunce
Kalenić
i onu našu kafanu kod gazda Nikole
gde Smilja donese najbolju teletinu
pomislih da nismo možda baš mi krivi
što Manježa više nema.
Javili ovih dana
da se zatvorio Manjež
Setila sam se svega
prvu platu zarađenu na televiziji
potrošila sam tu
na tikvice i pivo i čorbu od paradajza
bila sam jako važna i mala
nisam imala nikoga i čekala sam da neko dođe
i da me voli
Posle jedne večeri u Manježu
gde me video kolega sa fakulteta
kako pijem rakiju i mezim
rekao mi je
Ti ćeš da mi rodiš troje dece
imaće ruska imena
ja sam se smejala i bilo mi milo
a nikad nismo bili zajedno
pa mi je sad još smešnije.
U Manjež smo uvek išli posle predstave
u JDP-u
i stidljivo maštali kako ćemo jednom raditi
u tom pozorištu nad pozorištima.
Jelena moja mi je jednom
baš u bašti Manježa rekla
Čoveče koliko trebaš ovde da se udaš
ali je to bilo posle
kilo-kilo
pa se uvek pitam da li je bila ozbiljna.
Javili ovih dana
da se zatvorio Manjež
pa se nešto nosim mišlju
da sednemo na one šipke ispred
i popijemo jednu s nogu
da nam se ne naljute
kafanski duhovi
oni nas tanane
nas što po stolu rasipamo emocije
čuvaju više od bilo koga.

stvaran svet.

Nije mene život šibao
ali kapiram biće i toga
nije
sve je bilo u redu
samo što ja nikad nisam imala
neke želje i ambicije
preterane
to je valjda bilo svima problem
sem meni samoj
Nije mene život šibao
nisam nikad bila gladna
moj tata nije varao i ostavio moju mamu
ponekad bi otišli na more
uvek smo imali geto iza vrata
Nije mene život šibao
trebalo bi da me je sramota
da kažem da sam tužna
ali nije
budim se svakog jutra sa tim
tupim bolom u stomaku i teškim kapcima
nekako skotrljam dan
pobeđujem u disciplini
najbolji posmatrač života
u kome ne učestvujem čak ni kao
rezervni igrač
mogla bi o tome da pišem danima
ali neke preterane svrhe nema
te stvari se neće promeniti
jer sam suviše iskrena i suviše nespretna
da nekad lažem
da nešto smuvam
da nekog izvozam
da imam taktiku
te stvari se neće promeniti
baš kao i hodanje bulevarom u antidepresivne svrhe
baš kao i moja dečja soba u kojoj spavam
/iako imam 26 godina /
baš kao i to da sam jako često
jako
i samo jednostavno
strašno
usamljena.






"There’s a language, I think it’s called Mescalero, in which verbs don’t change tenses.There’s no future or past tense in that language. I was thinking…..if we could learn that language,we could live longer…"