podići ruku.

" Oni gradovi daleki još se dalji danas čine. "

- Arsen Dedić

sva ta prošlost koja se svaljuje
na moja ponekad pogrbljena leđa
bez redosleda datuma
svaljuje se uvek dok hodam beogradom
sama ili sa nekim
to nema veze
u svakom drugom gradu na svetu
ima te slobode
meni potrebne
ima tog smeha
svima potrebnog
onda je negde jako iskreno
priznati
reći
mislila sam da mogu
a ne mogu
više ništa
biti pizda ili slabić
nije karakterna osobina
već stanje koje ne prestaje
opet retki to priznaju
evo ja dižem ruku
jesam i pizda i slabić
i užasno sam nesposobna
da se izborim
sa tvojim bivšim devojkama
sa tvojom tugom koju nosiš
kao neki ranac
sa očima koje gledam pune suza
a iste te suze nikako da krenu
mislila sam da mogu
a više ništa ne mogu
sem da spavam i ne izlazim iz stana
da se slučajno ne bih setila
da me neko slučajno ne bi
nesvesno povredio
da se ne bi pojavila neka žena
uspešnija i lepša od mene
jer ništa to ne mogu
prosto jednostavno tako
dižem ruku
ne odustajem ali je dižem
da se javim da sam pizda i slabić
i mali čovek
kad se prizna nije toliko strašno
mnogi nisu to uradili nikad
pa su se mučili i patili i nije im lako
bilo
ovako kad priznam
pade jedan kamen
pade jedna stena
počne jedan život novi
u kome mi kažeš
hajde da radimo nešto sa tim stanom
u kome ti obučeš sako mog tate
i toliko si lep
nekako pravi čovek
počne život
pa mogu da se nadam da će sutra
na vrata ući neka sreća
dok ti pravim puding od čokolade
jednog oktobra popodne i nadam se
da ćemo biti u redu
ja i ti
zauvek.