Sad ću nešto da ti kažem :


" Muka mi je od vas što znate šta hoćete tek posle petog piva i što vam je siguran teren samo terasa na žurkama na koju niko ne zalazi. "

Imam jednu sliku
godina 1991
nosim crveni karmin
i imam namazane nokte
pijem tursku kafu
iz šoljice
šarene
okrnjene
na ušima mi
minđuše velike
što sam ukrala
maminoj drugarici.

Imam četiri godine i već izgledam kao kafanska pevačica.

Jednom ćemo ti i ja
Ići na Brač
da jedrimo
i ležimo na suncu
pupak na pupak
jer smo približno
iste visine
Pa ću kad padne mrak
nositi bele sandale
plutane
i belu haljinu
dugu
pa ćeš ti malo
da se ljutiš
jer sam viša od tebe
u štiklama.

ja zapravo skupljam sve
rusevine odrastanja
mojih prijatelja
i onih koje sam htela
da udomim kao prijatelje
isto tako
moji pokloni
rodjendanski
mnogo govore o meni
mnogo knjiga
flomasteri
i neki poster
koji je tacno pre sedam godina
izasao iz nekog stampaca
vino
i pakla tankih cigareta
sve sa nekim smislom
kao trcanje ispod mosta u Parizu
kao slusanje pank pesama
i sudaranje
sa odrastanjem
sve sa nekim smislom
a opet tako besmisleno.

mi sto u strahu
na podu
uz rakiju
cigaru
i kiselu vodu
brinemo da nas proslost
ne udari po nosu
prejako
mi sto u mraku
na terasi
medju stvarima
tudjim
pokusavamo da pobegnemo
od
onoga sto mora da se desi
mi sto u stanovima
kucama
brodovima
krovovima
pokusavamo da budemo
neko drugi
mi smo ti koji
mastaju
prastaju
krugove u tudjim
promasenim zivotima
koji se nadaju promeni
iz potaje
mi koji zivimo u soliterima
mastajuci nocima
smestajuci
mocnijima
mi sto volimo
nad sudoperama
u predsobljima
niz stepenice

mi cemo jednom
pobediti.

ljubav je kad
možete jedno drugom
da napravite
od ruku sklonište.

ljubav je kad imaš gde da se sakriješ.

ljubav je kad imaš s kim da jedeš lubenicu.

ljubav je kad možete svuda da napravite dom.

lisabon.

za tebe je
kaze
i ja kazem dobro
pa se javim
i onda kroz slusalicu
telefonsku
udje lavina lisabonske buke
pa se smejem grohotom
ljubim je u slusalicu da pukne
jer nedostaje
jer je ta lavina lisabonskih zvukova
i za mene
i za sve moje pesme
nenapisane
i za moj mozak
pogubljen
sto negde pluta
izmedju
i za snove
nase
zajednicke
sto niko ne razume
i za previse spricera
zaredom
i za plakanje
i za smejanje.
spustim slusalicu
pa onda dugo gledam
kroz prozor
zatvoren
i cekam da ga otvori
neko drugi.