lisabon.

za tebe je
kaze
i ja kazem dobro
pa se javim
i onda kroz slusalicu
telefonsku
udje lavina lisabonske buke
pa se smejem grohotom
ljubim je u slusalicu da pukne
jer nedostaje
jer je ta lavina lisabonskih zvukova
i za mene
i za sve moje pesme
nenapisane
i za moj mozak
pogubljen
sto negde pluta
izmedju
i za snove
nase
zajednicke
sto niko ne razume
i za previse spricera
zaredom
i za plakanje
i za smejanje.
spustim slusalicu
pa onda dugo gledam
kroz prozor
zatvoren
i cekam da ga otvori
neko drugi.