Poziv iz Hamburga
Pogled na film „ Žućko – priča o Radivoju Koraću „.
Jedne večeri, devojčica stara 12 godina, prilično punačka, sa prevelikim stopalima i šakama, odustaje od sporta koji se u tadašnjom SCG tretira kao „ lep „ i „ ženski „ . Zabrinuta majka, odlučuje da se sa devojčicom uputi kod prijatelja, na teren u ulici Franca Rozmana, koja im je u komšiluku. Da proba da trenira nešto drugo, jer je previsoka da bi „ buljila u televizor „. Taj teren nosi ime Radivoja – Žućka Koraća. Na tom terenu, dvanestogodišnja devojčica, počinje da trenira košarku. Godinu dana kasnije, stiže poziv za pionirsku reprezentaciju. Osam godina kasnije, devojčica igra košarku i dalje, i završava studije u Americi. U dugim pismima koje dobijam, govori mi kako je bilo na koncertu Strokes-a, na kome je bio gost Elvis Kostello, i koje čizme se nose u Njujorku.
Na betonskom terenu u ulici Franca Rozmana, počeo je jedan život. Meni važan, jer je ta 12 godina stara devojčica moja rođena sestra. Na betonskom terenu, ja sam prvi put zaista saznala ko je bio Radivoj Korać.
Mi smo košarkaška nacija. Čini mi se, nijedan sport se ne prati sa toliko strasti, kao košarka. Prepričavaju se poeni, asistencije, zakucavanja, raspravlja se o antologijskim pobedama, i nepravednim porazima. Pre neko veče, dok sedim u kafani „ Mornar „ po ko zna koji put, pričamo o dobijenoj utakmici protiv Argentine i zakucavanju Danilovića preko Sabonisa. Zaboravljam šta je bilo prošle nedelje, i kada treba da odem kod zubara, ali pomenute događaje nikada. I tako, od prvenstva do prvenstva, od Saleta Đorđevića do Duška Savanovića, traje ispisivanje moje privatne istorije, kroz košarku.
Jedna stranica je i odlazak u bioskop, na gledanje filma „ Žućko – priča o Radivoju Koraću „.
Film je ozbiljno urađen. Njegovi igrani delovi, estetski su besprekorni, dok su dokumentarni pasaži, zajedno sa narativnim delovima iz Koraćevog ličnog dnevnika (govore ih Milenko Tepić i Sale Đorđević) urađeni studiozno, zanimljivo i jezgrovito. Vladimir Aleksić, pored fizičke sličnosti sa slavnim Žućkom, potrudio se da usavrši košarkaške veštine. Najveća snaga filma, zasigurno je njegov početak i kraj. Uvodna igrana scena, u kojoj vidimo devojku koja čeka Radivoja da idu na predstavu „ Kosa „, pretapa se u gledalište u kome je stolica pored devojke prazna, dok glumci pevaju „ Daj nam Sunca „. Deonicu peva Dušan Prelević, još jedan mangup koji je pao u bici za neki drugi Beograd. Završna, dokumentarna sekvenca, su lica sagovornika, bez tona. Niz jedno, nama dobro poznato lice, skotrlja se iskrena muška suza. Tanak led na putu za patetiku je izbegnut. Okvir je autentičan, Žućko je dobio film kakav zaslužuje.
„ Žućko – priča o Radivoju Koraću „ , ne može se svrstati u regionalan koš ekspanzije sportskog filma. Ne može se porediti ni sa filmom „ Jednom braća „ koji je dokumentarni film o dva velika košarkaška asa – Draženu Petroviću i Vladi Divcu. On je autentično filmsko delo Gordana Matića, koje ostaje kao putokaz digitalnoj generaciji koja danima ne ustaje iz kreveta. Njima će možda biti interesantno koliko koševa je Korać ubacio, a možda i to da je doneo prvu ploču Beatles-a u Beograd. Biće i onih koji će imitirati njegovo ćoškarenje u Knez Mihajlovoj, ali i onih koji će nositi džemper i majicu sa kragnicom. Koliko ima i košarke, toliko ima i popularne kulture. Koliko ima emocija, toliko ima i činjenica.
Sedamdeset i neke godine, jedan 13 godina star dečak počinje da igra košarku za tadašnju „Crvenu Zvezdu„. Petnaest godina kasnije, tad dečak, postaje moj otac. Dvadeset godina kasnije ja pišem dramu o košarci koja je postavljena na scenu. Svih tih godina, pričamo i živimo košarku. Svih tih godina, svi imamo različite stavove. Svih tih godina, ime Radivoja Koraća spominje se , makar, jednom dnevno. Sada, taj čovek ima film. U kome pionira rokenrola u nas, čuvenog radijskog voditelja Nikolu Karaklajića zove iz Hamburga, sa koncerta Beatles-a. Isto onako, kako mene moja sestra Milica zove iz Njujorka.
Preuzeto sa : http://www.kosarka24.rs/najnovije-vesti/poziv-iz-hamburga
