kontrola

ostala je prazna polica u kupatilu.

namerno je zaboravila četkicu za zube i češalj.

kao što sam ja namerno u detinjstvu zaboravila kuću za lutke
koju nikad nisam imala.

pomislila sam na to kako je vreme za mnogo rada, nespavanje i velike odluke.
pomislila sam na sebe, 15 kila mršaviju, sa kratkom kosom, u crnim helankama i crnoj tunici,slikam na terasi, pijem stock 84 i osmehujem se.

ona je prošla pasošku kontrolu, nasmejala se i mahnula.

ja sam prošla emotivnu kontrolu,nasmejala se i mahnula.

trčimo jedna drugoj u susret.sve brže.

ja i multivita
u jutro rano
pričamo pametno
o protestima
ratu
sociologiji
prodajemo pamet jedna drugoj
za udahe između gutljaja
jedna je navučena na ljubavne romane
druga je zaljubljena u zdrav život
mršava i ova
što je boli stomak
rasprodaju neku treću pamet
samostalno
za male pare
nadam se samo
da kad sve ovo prođe
ću i ja napisati jedan
ljubavni roman
sa srećnim krajem.

ja i on
sinhronicitet
ja i ona
isto.
mislimo da će jednom sve biti u redu.

suprotan pravac.

ti ideš pravo
ja cik-cak
možda se sretnemo ponekad
popijemo pivo
kad ne budem na dijeti
ili stanemo na ugao pa prozborimo koju
glupu
formalnu
ti ideš pravo
ja cik-cak
ti polako
ja trkom
ti pitaš prolaznike kuda ćeš
ja ne pitam nikoga
nije me briga gde ću stići
život je ipak samo jedan
ti ideš pravo
ja cik-cak
imaš sve što ti treba za put
a ja idem bosa
sa jednim rancem
ti ideš pravo
imaš svoj svet
ja idem cik-cak
imam svoj svet
koji je sve što tvoj nije
neka tako i ostane
jer kad se put slomi
uvek ostanu rasuti parčići
asfalta.
a i morao bi mnogo da lomiš
svoj
prav
čist
kakotreba
put
da bi počeo malo da liči na moj.

hrabri heroji sudbinu gaze.

Jeleni

Smejemo se u njenoj kuhinji
Jednog prvog januara
jedemo pečenje i rusku salatu
u cvetnim suknjama sa Bulevara
hleb nam pucka pod prstima
dok zvuk prvih autobusa
prolazi ulicom Maksima Gorkog
Smejemo se mi
imamo sve na ovom svetu
deca trudbeničkih porodica
u kojima se vikendom kuva
nešto jako lepo od čega miriše cela zgrada.
Smejemo se na parketu njene
novobeogradske sobe
sa velikim prozorima
ja pričam kako se neću udati
i kako ću da imam vanbračno dete
onda ona kaže da moramo da pravimo
devojačko veče
pa se zagrlimo i
pod teretom ispreplitanih ruku
mojih i njenih
slažu se slike
slobode
za koju smo se borile
bez predaha
ludosti
koja nas je spašavala
ljubavi
koju smo osećale i
bez zadrške davale
to
kako naš život nikada nije imao
trofejni karakter
čak i u vremenima najvećih uspeha
koji su za nekog mali
a nama su bili ceo svet.
Radničko poreklo
roditelja sa prosečnim platama
intelektualaca koji se nisu prodali
a mogli su
i pušenja domaćih cigara
omiljenog filtera 57
kad nismo imale ni za užinu.
Pozajmljivanja garderobe
u WCu
Šeste Beogradske gimnazije
svakog petka.
A uvek smo radile šta smo htele
i kad smo htele
bežale od stvarnosti sivog Beograda
u nova jutra koja su nekad menjala sve
radikalno odbijajući forme.
Menjale smo i bile promenjene
ne zaboravljajući kakav je ukus
vina u parku kod SKC - a
što nikada nismo polagale račune
sem jedna drugoj ponekad
u jutarnjim autobusima.
I znam
biće još i bolnije
kada se odgovornost života sruši na glavu
kada više ne budemo imale kud
ali nešto mi govori
da ćemo da zajebemo i tu odgovornost
trčeći na keju jedna drugoj u susret.

Iza prozora su puške, iza pušaka su oči
Iza očiju su ruke, iza ruku kuca srce
Baby, ne boj se
Ja ću biti tu kraj tebe
Baby, ne boj se
Ja ću biti tu kraj tebe
Kad bude vrijeme za to
Kad bude vrijeme za to ...

Na osmi mart...

Umeo je sa mnom.
Da me sluša, zagrli, pusti da sa cigaretom uđem u auto.
Umeo je sa mnom iako ja nisam umela sama sa sobom.
Poklonio mi je četiri ploče Arsena Dedića.
To nisu diskovi, to su ploče.
Umeo je nekako nežno da spusti tu moju histeriju.
I uvek je govorio prave stvari.
Umeo je sa mnom toliko vidljivo da ga je i moja Jelena pozvala na kafu.
Mislim da se bori za mene. Ili će se boriti.
Ne znam.

...u toplim danima biću dobro...

ići nikuda.

Ne mogu,Miloše, čujem sebe kako izgovaram. Ne mogu, nemoj da si tako predvidiv. Miloše, ja hoću da mene neko odvede daleko, da budem slobodna. Da me spasi od sigurne smrti, i još sigurnije depresije. Ovo nije moja priča, nije moj svet, ništa ovo nije moje. Mislim da je shvatio da neću ostati. Vratili smo se u stan, ja sam uzela stvari i bez reči izašla napolje. Kupila sam energetsko piće na trafici, zapalila cigaretu i krenula pešaka kući. Smešila sam se, bilo je gotovo.
*
Srđan je suštinski imao pravo. Miloš i ja smo sve preživljavali u glavi. Ja bih dodala – i u getu njegovog stana. Mi nismo zajedno izlazili, nikada se nismo ljubili u javnosti, još manje držali za ruke. Moj pokušaj da ga upoznam i vodim kod mojih drugarica, ostao je na nivou da bi on dolazio, ponašao se opasno, i odlazio sa mnom kao stvar. Srđan je govorio da previše maštam, a da je on previše lenj. Naš put u daleke krajeve završavao se a da nije ni počeo. Miloša niko od mojih prijatelja nije konstatovao, iako smo se viđali već više od dve godine. On je bio onaj moj. Onaj iz Marvina, što lepe devojke gleda ispod oka i uvek pije strano pivo. Što pridržava šank. Lelin što voli Stonse. Nikad ga nisam pitala, a poželela sam kako bi trebala da izgleda devojka koju će hteti da prošeta Knez Mihajlovom.
*
Idem da operem čaše, dobacila sam Srđanu u prolazu. Pokušavajući da otpušim sudoperu, krenula sam da mislim na šta trošim svoj maleni život. Na troje prijatelja, roditelje zaglavljene u nekom drugom vremenu, nju koja je daleko od mene i njega koji me ne voli. Na noći u Marvinu. Na jutra na reci. I u krug. Za to nema izgovora. Za toliko mali život. Izašla sam ispred. Sumrak se spuštao na obnovljeni Bulevar, tramvaji su išli ka gradu, a ja nisam išla nikuda.