Koš.

Odrastati u sportskoj porodici a ne biti sportista, znači da ili ćete biti pasionirani ljubitelj istog ili ćete ga mrzeti. Od kad znam za sebe, gledam samo i jedino košarku. Ta zlatna petorka – Bodiroga, Danilović, Đorđević, Divac i Paspalj napravila me je boljim čovekom. Nema tu kolektivnog radovanja. Što reče Gorčin Stojanović sportski uspeh je uspeh pojedinaca, ili skupa pojedinaca ( parafraza, ali suština je tu ) i tu nema mesta za svojatanje. Niti bilo kakvog uspeha zemlje. Pa ipak, postoji nešto što se zove učenje. Naučiti kako se pobeđuje, kako se bori. Kako se voli i kako se daje. Ubacivanje u koš i to je to. Nema dalje. U mom prilično živom pamćenju stoji nekoliko stvari – Danilović preko Sabonisa jedna je od prvih. Inat i borba. Ili si najbolji ili ne postojiš. Mnogo pre kapitalizma košarka me naučila tome. Kasnije, otkrivajući ko je bio Radivoj Korać a ko Ivo Daneu, košarka je postala neodvojivi deo svakodnevice. Stati na balkon skupštine, najveći je uspeh karijere. Ja sam bila često ispod, sa suzama u očima, i to smatram patriotizmom. Pokloni se pred herojima, a oni su to bili. Žarko Paspalj, možda više od svih. Nije bilo srećnijeg deteta od mene, kada me jednom na Kalemgdanu, u prolazu, pomazio po kosi. Viđam ga ponekad kod Kalenića, i nadam se da ću se jednom ohrabriti da mu pošaljem piće. Danas, košarka opseda Evropu. Danas, Srbija igra kao tim, predvođena jedinim pravim gospodinom među košarkašima. Da li će osvojiti nešto, to je pitanje. Naši imaju najsrčanijeg među debitantima – Raška Katića. On više od svih, uči nas životu. Možete biti debitant i u 33.godini. I biti vrlo dobar. Naši imaju i kapitena nad kapitenima. Koji nikako da se odmori. Naši imaju slobodu i duh, pokret koji retko koja sportska reprezentacija može da ima. Košarka se gleda više nego ikad. Jer nas uči životu.