lament nad manježom.

Vladimiru Bogdanoviću

Javili ovih dana
da se zatvorio Manjež
čula sam u prolazu i glupo
pomislih da je to
što ga nismo češće obilazili
pomislih da je to
što ga nismo čuvali
kao što čuvamo
Mornar Čuburu Majdan Jablanicu Zoru Sunce
Kalenić
i onu našu kafanu kod gazda Nikole
gde Smilja donese najbolju teletinu
pomislih da nismo možda baš mi krivi
što Manježa više nema.
Javili ovih dana
da se zatvorio Manjež
Setila sam se svega
prvu platu zarađenu na televiziji
potrošila sam tu
na tikvice i pivo i čorbu od paradajza
bila sam jako važna i mala
nisam imala nikoga i čekala sam da neko dođe
i da me voli
Posle jedne večeri u Manježu
gde me video kolega sa fakulteta
kako pijem rakiju i mezim
rekao mi je
Ti ćeš da mi rodiš troje dece
imaće ruska imena
ja sam se smejala i bilo mi milo
a nikad nismo bili zajedno
pa mi je sad još smešnije.
U Manjež smo uvek išli posle predstave
u JDP-u
i stidljivo maštali kako ćemo jednom raditi
u tom pozorištu nad pozorištima.
Jelena moja mi je jednom
baš u bašti Manježa rekla
Čoveče koliko trebaš ovde da se udaš
ali je to bilo posle
kilo-kilo
pa se uvek pitam da li je bila ozbiljna.
Javili ovih dana
da se zatvorio Manjež
pa se nešto nosim mišlju
da sednemo na one šipke ispred
i popijemo jednu s nogu
da nam se ne naljute
kafanski duhovi
oni nas tanane
nas što po stolu rasipamo emocije
čuvaju više od bilo koga.

stvaran svet.

Nije mene život šibao
ali kapiram biće i toga
nije
sve je bilo u redu
samo što ja nikad nisam imala
neke želje i ambicije
preterane
to je valjda bilo svima problem
sem meni samoj
Nije mene život šibao
nisam nikad bila gladna
moj tata nije varao i ostavio moju mamu
ponekad bi otišli na more
uvek smo imali geto iza vrata
Nije mene život šibao
trebalo bi da me je sramota
da kažem da sam tužna
ali nije
budim se svakog jutra sa tim
tupim bolom u stomaku i teškim kapcima
nekako skotrljam dan
pobeđujem u disciplini
najbolji posmatrač života
u kome ne učestvujem čak ni kao
rezervni igrač
mogla bi o tome da pišem danima
ali neke preterane svrhe nema
te stvari se neće promeniti
jer sam suviše iskrena i suviše nespretna
da nekad lažem
da nešto smuvam
da nekog izvozam
da imam taktiku
te stvari se neće promeniti
baš kao i hodanje bulevarom u antidepresivne svrhe
baš kao i moja dečja soba u kojoj spavam
/iako imam 26 godina /
baš kao i to da sam jako često
jako
i samo jednostavno
strašno
usamljena.






"There’s a language, I think it’s called Mescalero, in which verbs don’t change tenses.There’s no future or past tense in that language. I was thinking…..if we could learn that language,we could live longer…"

Koš.

Odrastati u sportskoj porodici a ne biti sportista, znači da ili ćete biti pasionirani ljubitelj istog ili ćete ga mrzeti. Od kad znam za sebe, gledam samo i jedino košarku. Ta zlatna petorka – Bodiroga, Danilović, Đorđević, Divac i Paspalj napravila me je boljim čovekom. Nema tu kolektivnog radovanja. Što reče Gorčin Stojanović sportski uspeh je uspeh pojedinaca, ili skupa pojedinaca ( parafraza, ali suština je tu ) i tu nema mesta za svojatanje. Niti bilo kakvog uspeha zemlje. Pa ipak, postoji nešto što se zove učenje. Naučiti kako se pobeđuje, kako se bori. Kako se voli i kako se daje. Ubacivanje u koš i to je to. Nema dalje. U mom prilično živom pamćenju stoji nekoliko stvari – Danilović preko Sabonisa jedna je od prvih. Inat i borba. Ili si najbolji ili ne postojiš. Mnogo pre kapitalizma košarka me naučila tome. Kasnije, otkrivajući ko je bio Radivoj Korać a ko Ivo Daneu, košarka je postala neodvojivi deo svakodnevice. Stati na balkon skupštine, najveći je uspeh karijere. Ja sam bila često ispod, sa suzama u očima, i to smatram patriotizmom. Pokloni se pred herojima, a oni su to bili. Žarko Paspalj, možda više od svih. Nije bilo srećnijeg deteta od mene, kada me jednom na Kalemgdanu, u prolazu, pomazio po kosi. Viđam ga ponekad kod Kalenića, i nadam se da ću se jednom ohrabriti da mu pošaljem piće. Danas, košarka opseda Evropu. Danas, Srbija igra kao tim, predvođena jedinim pravim gospodinom među košarkašima. Da li će osvojiti nešto, to je pitanje. Naši imaju najsrčanijeg među debitantima – Raška Katića. On više od svih, uči nas životu. Možete biti debitant i u 33.godini. I biti vrlo dobar. Naši imaju i kapitena nad kapitenima. Koji nikako da se odmori. Naši imaju slobodu i duh, pokret koji retko koja sportska reprezentacija može da ima. Košarka se gleda više nego ikad. Jer nas uči životu.

jedna je majka.

Nema tih para
Nikad ih Jelo sine
nismo ni imali
bilo je srce veliko
bio je tepih izlizan
bilo je vina
bilo je paprikaša
domaće pileće supe
u koju bi neretko plakala
jer sam toliko daleko od toga
da imam porodicu kakvu imate
ti i tata
Nema tih para
Jelo sine nismo ih ni imali
nikada
bilo je problem jedan treći peti
uvek smo se smejali
bilo je da nema da se plati račun
bilo je da se nema za letovanje
ali uvek smo pevali
e pa zato
nema tog problema koji će da me savlada
nema tog koji može da me pobedi
jer to zdravo kafansko vaspitanje
da se lome čaše smeje i plače
jer to vaspitanje majka
ne može da se plati nikakvim parama.
I možda je došlo neko drugo vreme
možda su došli neki drugi ljudi
možda su svi oni jači i bolji od
nas
ali ima ta jedna stvar koju oni ne znaju
a to je da kad zatvorimo vrata
i odvrnemo splet vranjanskih u podne
nema jačih od nas.
Nigde.

moja jelena

kaže neću da me neko vaja od gline
pa da me posle ne zove tri nedelje
tu ona gađa u centar
moja jelena takođe kaže
da je prava stvar kad njen dečko
norvežanin
stoji ispred prodavnice za dečju garderobu
i kaže da jedva čeka da kupuju te stvari
i ja jedva čekam
daj pravite decu da čuvam
kad nemam svoju
ali to nije poenta
moja jelena kaže od te umetnosti
nema ničega
kurac na biciklu
da prostite
mojoj jeleni ću ja biti kuma
norveško srpska svadba
sa pevanjem i plakanjem
ubedljivo najviše da ću plakati
jer sam u biti pizda
emotivna
naručivaću muziku
čaše neću lomiti
samo na radost
( staniša stošić, pivska flaša prazna i viljuška )
moja jelena takođe kaže
nije moj i tvoj problem što želimo
normalne stvari
i ja samo imam da izjavim
da moju jelenu volim najviše na svetu
i da jedva čekam njenu okatu plavu
norvešku srpsku decu.

on ja naš pas bicikl i ulica na obodu grada.

Ima nešto u tome
za čim ljudi žale
mog'o sam a nisam
i oni što pričaju da ne žale
ni za čim
ti mi se najviše gade
što lažete dođe mi da dreknem.
Što se mene tiče
mogla sam da se više smejem
kad sam bila mlađa
mogla sam da ne trošim vreme
na odbojkaške treninge
mogla sam da se potrudim da ostanem
mršava
mogla sam da se u prvom gimnazije
ne zaljubim u Nikolu
i provedem naredne četiri godine
misleći da ćemo biti zajedno
zapravo ljubili smo se samo
dva puta
i on je imao mnogo lepu devojku
ja sam uvek izgledala kao devojčica
sara kej
mantilić i kikers cipele
nisam ga zanimala
mogla sam takođe da upišem
neki drugi fakultet
mogla sam da diplomiram u roku
zaposlim se i prestanem da se tripujem
da sam nešto posebna i drugačija
mogla sam da ne gazim po sebi
mogla sam da plačem manje
mogla sam više da se čuvam
mogla sam a nisam i šta ćemo sad
ništa.
Mogu samo da mislim
da sve ovo čega se bojim da će se desiti
jednostavno ne postoji
da nikad nećemo plakati
da se nećemo rastati jer tada mislim
da bi samo legla na tramvajske šine
na Bulevaru
da se nikad nećemo svađati
da ćemo se uvek voleti
i da ćemo jednog dana
ti ja naš pas i bicikl silaziti
ulicama u sumrak
ćutaćemo
mirisaćemo Beograd
i ja ću znati da sve te stvari
koje sam mogla a nisam
više nisu važne.

generacijski bluz, br.1987.

Punimo dvadeset šest godina
ove godine
svi.
Svi moji sa kojima sam odrasla
ova jedna što je nastavnica
predaje u školi
ne voli da viče na decu
zovemo je
prosvetni radnik
evo stigao
prosvetni radnik
kaže moj tata kad je vidi
bacite cigare
mi se smejemo
pritupavo nekako
ova druga ona ima glup posao
ali ima platu
ima to smisla
ima kako nema
plati se račun struja telefon
nekad piće nekad neka lepa hrana
ova treća
ima dečka stranca koji se ovde doselio
zbog nje
imaju šest ptica i kuče
usvojeno
staro dve i po godine
mnogo se vole
sa njima je sve u redu.
ova četvrta o kojoj mislim
upravo danas jer se
opraštamo
ide u afriku da živi
prati svog čoveka
nikad se ne bi družile
da ja na prvoj godini fakulteta
nisam mislila da ona ima jako lepu kosu
i da se super oblači
posle smo par puta imale
teške duboke ispovedne razgovore
mislim da je ona
možda najveća žena borac koju znam
danas se opraštamo
ide u afriku da živi
prati svog čoveka
slaće mi razglednice
možda se nikad nećemo videti
a možda i hoćemo
upravo danas
biram najlepšu haljinu u ormanu
jer je prva od mojih stvarno
povukla nogu
da ode iz ove zemlje u kojoj više ničeg
nema
samo trivijalnost koju sustiže
druga trivijalnost
trač i pakost
povukla je nogu
sešće na avion i otići toliko daleko
da ja to ne mogu da zamislim
ali neka je povukla nogu
neka je živa i zdrava
nadam se da ćemo sve mi za njom
kao moja komšinica iz sela
živi u kanadi i ima troje dece
kao mamine najbolje drugarice
kao ko zna koliko ljudi koji su se jednog
jutra
probudili i shvatili
da ako ne odu neće biti ljudi
e pa drugovi
došlo je vreme da se zavesa spušta
svetlo gasi
koferi pakuju
lako ćemo se mi
sastajati na transfer-aerodromima
Evrope
lako ćemo tada raditi
gajiti sitnu decu
osmehivati se
tada nas neće ganjati ovaj balkanski nemir
ova mnogo istorije za naše male stomake
ovo mnogo bezrazložne tuge i
malo ljubavi koja je ostala
došlo je vreme da se koferi pakuju
da se radujemo životu
u širokom,dalekom svetu.