klupa ispred zgrade.

plačem ja
plačeš ti
držim te za jaknu da ne pobegneš
uvek hoćeš da pobegneš
a ja ti ne dam
plačemo
pričamo
ne znam kako da ti pomognem
ponavljam ko
švaba tralala
nemoj da ostaneš sam
čuvaj prijatelje
porodicu
nemoj da odeš i patiš sam
znam da bi to uradio
sa strašću
onda odemo kući
onda opet svane
onda meni bude jako teško
svet i ja se ne razumemo
jednostavne vrednosti svako podrazumeva
ne znam kako to uradiš
uzmeš me za ruku
padaš sa mnom kad ja padnem
oderem koleno kao neko derle
koliko smo samo puta ponovili
da ćemo da pobedimo
ima bre stvarno da pobedimo
sad kad se zaposlim pa kupim štender
za tvoje košulje opeglane
ima da pobedimo
dobri smo ljudi
nećeš više nikad da plačeš
nikad
sve ćemo da rešimo
makar išla peške do te neke
sreće koju sanjam
da ti spakujem pod jelku
ovog decembra 2012.

dani.

idu
prolaze
sneg se gazi
čuje se lopatanje
novi tramvaji ne idu
udri brigu na veselje
kažeš
još jedno toplo prepodne
odem u banku
platim račun
pozove jana
nedostaje mi
saviću pitu
večeras
pozove jana
pita me šta je ljubav
ja kažem
to je kad hraniš jedno dete od četiri
jedno dete od dve
jedno dete od dvadeset devet godina
komadićima prženica
očiju prepunih suza
ali nema plakanja
pita me šta je ljubav
valjda sve ovo
lampion neobešeni
smeh
bulevarski trotoar
svadbe
sve to
moje
u šta verujem
iskreno.

crno.

koliko ne volim
taj osećaj dok
izgovaram
ja se toga ne sećam
ili
podseti me
taj strah koji dođe
sam od sebe
stresem se i nastavljam dalje
kao
u stvari me mnogo strah
mnogo
da se ne ponove periodi
nesećanja
koje sam uspela da potisnem
srećom
tobom
zbog toga što sam našla
mog velikog dečaka
koji gura nos u šal kad je hladno
i smeje se očima
koliko mrzim to
ne sećam se
šta je bilo
tužne pesme
koje odzvanjaju u glavi
sve je to skupa deo prošlog života
kad sam sebe puštala da se raspadam
od besmislenih emocija
sada je neki drugi život tu
sada znam šta je sreća
sreća je kad nekog grlite ujutru
kad ste nekoga stalno željni
kad se hrabrite
sreća si jednostavno
ti
i zato neću da se ne sećam
nikad više
ljubavi
samo hoću da pamtim
svaki tvoj korak i reč
svaki osmeh i
svako kijanje na bulevaru
dok gledaš u sunce
ljubavi
nikad više neću da se ne sećam
tada su me povređivali
i nisam umela ništa
sad umem da se ponašam
ili
učim da umem
uglavnom
ne mogu da se ne sećam
nije to za mene
hoću da pričamo kako su lepa
ruska imena
i da me vodiš na doručak.

višnjica.

kaže ana
on je srećan
smeši se blago
nije mračan i drven
kaže ana
kako imaš 25 a tako misliš
ja pijem pivo i ćutim
gledam te ljude za stolom
pokušavam da uspavam
dete
koje nije moje
gledam to dete u ogledalu
kako me grli
kako otpije gutljaj piva
kako je lepo i
bezbrižno
kaže ana
on je srećan
pre je bio mračan i drven
retko se smejao
meni je neprijatno
užasno
stidim se
dok ana priča
kako je on
moj čovek
nekad bio drugačiji
ne znam
želim da verujem u
jednostavnu
večitu
sreću
dok
moj čovek pije rakiju i diskutuje
nije mračan i drven
imao bih pravo puno
sve to da bude
a nije
jak taj moj čovek
kao krš
kao kamen
osmehne mi se i kaže
kako klizi ova rakija
super.

konfete.

rasuće se sve
kao konfete na
nedovoljno srećnom
dečjem rođendanu
jednog dana koji će sigurno biti
novembarski
jer novembar je najčudniji
mesec u godini
rasuće se sve
niko neće pitati
za detalje priče
niko neće pitati
šta je bilo posle
konfete će se sakrivati
po ćoškovima
sobe
rasuće se sve
kao konfete
stalno i uvek se plašim
nekada manje
nekada više
nosim kantu sa lepkom
u džepu dugačkog
kaputa
i četku veliku
za farbanje
za lepljenje
delova koji se rasipaju
zbog drugih ljudi
koji bi uvek nešto da
upropaste
koji bi uvek nešto da kažu
koji misle da imaju pravo
rasuće se sve
kao reči
kao konfete
pokušavam da zamislim
apsolutno jedinstvo
dvoje ljudi
nevidljivo
to je nemoguće
srećne uvek neko želi
da učini
nesrećnima.

kao konfete
kao reči
odlazi strah
dolazi nemir
sve zajedno
kao na dečjem rođendanu
sigurnost se krije u ćutanju.

rečenica.

odgovorno je priznati da želiš da budeš neodgovoran.

kafane.

pitam se danas
dok me otac vuče za ruku po pijaci
cvetkovoj
kako to uvek imamo pare za kafanu
kako to uvek neko zaradi za nekoliko pića
ne znam
ima to valjda veze sa vaspitanjem
sa onim što moj otac govori
uvek mora da se ima za kafanu
taj moj isti otac
radi od svojih dvadesetih
a ove zime nema za nove cipele
ima za kafanu
ponosno nosi svojih dva metra
vuneni kaput
plave oči
i stare cipele
ima za kafanu
naučio me i ja da imam
naučio me da ponosno nosim
beogradsko poreklo
plemensko poreklo
prazne džepove
taj moj isti otac
pušta mi tozovca za rođendan
priča sa mojim dečkom satima kao muškarac
sa muškarcem
kupuje cveće mojoj majci
ide u bolnicu kod moje bake
taj moj isti otac
verovatno brine svakog jutra
ali uvek ima za kafanu
da nema
ko zna kakav bi bio
ovako
on ume da mi da pola svinjskog uštipka
ovako
on ume kući da donese škembiće
ovako
me naučio da budem čovek.