crno.

koliko ne volim
taj osećaj dok
izgovaram
ja se toga ne sećam
ili
podseti me
taj strah koji dođe
sam od sebe
stresem se i nastavljam dalje
kao
u stvari me mnogo strah
mnogo
da se ne ponove periodi
nesećanja
koje sam uspela da potisnem
srećom
tobom
zbog toga što sam našla
mog velikog dečaka
koji gura nos u šal kad je hladno
i smeje se očima
koliko mrzim to
ne sećam se
šta je bilo
tužne pesme
koje odzvanjaju u glavi
sve je to skupa deo prošlog života
kad sam sebe puštala da se raspadam
od besmislenih emocija
sada je neki drugi život tu
sada znam šta je sreća
sreća je kad nekog grlite ujutru
kad ste nekoga stalno željni
kad se hrabrite
sreća si jednostavno
ti
i zato neću da se ne sećam
nikad više
ljubavi
samo hoću da pamtim
svaki tvoj korak i reč
svaki osmeh i
svako kijanje na bulevaru
dok gledaš u sunce
ljubavi
nikad više neću da se ne sećam
tada su me povređivali
i nisam umela ništa
sad umem da se ponašam
ili
učim da umem
uglavnom
ne mogu da se ne sećam
nije to za mene
hoću da pričamo kako su lepa
ruska imena
i da me vodiš na doručak.

višnjica.

kaže ana
on je srećan
smeši se blago
nije mračan i drven
kaže ana
kako imaš 25 a tako misliš
ja pijem pivo i ćutim
gledam te ljude za stolom
pokušavam da uspavam
dete
koje nije moje
gledam to dete u ogledalu
kako me grli
kako otpije gutljaj piva
kako je lepo i
bezbrižno
kaže ana
on je srećan
pre je bio mračan i drven
retko se smejao
meni je neprijatno
užasno
stidim se
dok ana priča
kako je on
moj čovek
nekad bio drugačiji
ne znam
želim da verujem u
jednostavnu
večitu
sreću
dok
moj čovek pije rakiju i diskutuje
nije mračan i drven
imao bih pravo puno
sve to da bude
a nije
jak taj moj čovek
kao krš
kao kamen
osmehne mi se i kaže
kako klizi ova rakija
super.

konfete.

rasuće se sve
kao konfete na
nedovoljno srećnom
dečjem rođendanu
jednog dana koji će sigurno biti
novembarski
jer novembar je najčudniji
mesec u godini
rasuće se sve
niko neće pitati
za detalje priče
niko neće pitati
šta je bilo posle
konfete će se sakrivati
po ćoškovima
sobe
rasuće se sve
kao konfete
stalno i uvek se plašim
nekada manje
nekada više
nosim kantu sa lepkom
u džepu dugačkog
kaputa
i četku veliku
za farbanje
za lepljenje
delova koji se rasipaju
zbog drugih ljudi
koji bi uvek nešto da
upropaste
koji bi uvek nešto da kažu
koji misle da imaju pravo
rasuće se sve
kao reči
kao konfete
pokušavam da zamislim
apsolutno jedinstvo
dvoje ljudi
nevidljivo
to je nemoguće
srećne uvek neko želi
da učini
nesrećnima.

kao konfete
kao reči
odlazi strah
dolazi nemir
sve zajedno
kao na dečjem rođendanu
sigurnost se krije u ćutanju.

rečenica.

odgovorno je priznati da želiš da budeš neodgovoran.

kafane.

pitam se danas
dok me otac vuče za ruku po pijaci
cvetkovoj
kako to uvek imamo pare za kafanu
kako to uvek neko zaradi za nekoliko pića
ne znam
ima to valjda veze sa vaspitanjem
sa onim što moj otac govori
uvek mora da se ima za kafanu
taj moj isti otac
radi od svojih dvadesetih
a ove zime nema za nove cipele
ima za kafanu
ponosno nosi svojih dva metra
vuneni kaput
plave oči
i stare cipele
ima za kafanu
naučio me i ja da imam
naučio me da ponosno nosim
beogradsko poreklo
plemensko poreklo
prazne džepove
taj moj isti otac
pušta mi tozovca za rođendan
priča sa mojim dečkom satima kao muškarac
sa muškarcem
kupuje cveće mojoj majci
ide u bolnicu kod moje bake
taj moj isti otac
verovatno brine svakog jutra
ali uvek ima za kafanu
da nema
ko zna kakav bi bio
ovako
on ume da mi da pola svinjskog uštipka
ovako
on ume kući da donese škembiće
ovako
me naučio da budem čovek.

ulica.

ulica jedna
u jednoj zemlji
sa po dvoje dece u svakoj kući
ulica jedna
gde ta deca
svoje male kamione
guraju po šljunku
ulica jedna gde žive
jedan dečak što mi kaže
ovo je kao u restoranu
kad spremim ručak
i drugi dečak
što me štipa za vrat dok ne zaspi
ulica jedna
lepa
dovoljno široka za trčanje
dovoljno uska za razmenu emocija
između kuća
ulica jedna
kojom guram kolica
srećna što sam
živa.

sutomore.

Ja nešto sve mislim
Nema veće sreće od kuvanog kukuruza
autića i košarke u luna-parku
neoprane kose od mora tri dana
truckanja po
putevima
montenegra
skadarskog jezera u 9 ujutru
jednog marketa na Cetinju
u kome bosa pakujem
podgoričko bijelo
dok mi Ljubica i Jelena šapuću
šta ćemo toliko večito gladne
danas pojesti
mi večito gladne
devojčice sa asfalta.

A onda njegovi drugovi
deca i smejanje
zbog ovog života
i onog drugog koji to nije
onaj život koga smo prestali da se sećamo

( čini mi se odavno )

zbog ovog našeg sada prvog
morskog života prepunog talasa nebrige
miris olova i kajgane
koju pravim u kuhinji njegovog odrastanja
spavanje u krevetu
gde je moj mali dečak
sanjao snove o
karijeri ozbiljnog novinara
obučenih u kašmirska odela
sa tankim kravatama oko vrata
koji drže svoje lule pune bosanskog duvana

( koji mi je jednom Bato dao da probam u kafani " Mornar "
pa sam se zagrcnula kao tinejdžerka )

otpuhujući težinu nataloženih vesti.

*

tu su sada neki
veliki snovi koje
sanjamo krišom
sa mnogo manje želja
ali mnogo više nade
nekad mislim
probuću se
nekad mislim
prestaću
da osećam težinu gemišta u lukama
i radost smejanja u luna-parku
malo me probudi život
ali znam da će sve opet biti

nekako drugačije u redu

da ćemo opet čitati ljubavne pesme
na terasi odrastanja mog dečaka
svesni stvarnosti više nego ikada
zahvalni što teramo dalje
još mnogo
moj dečak i ja
zahvalni što smo pregrmeli
i pregrmljavamo
tužne stvari koje namešta neko
svesni starnosti više nego ikada
gazimo
moj dečak i ja
dalje
dok se ja trudim da se on ponekad nasmeje
lepo
i prećutno obeća
sebi i meni
da ćemo sledećeg leta da idemo opet u sutomore.