Igračka plačka.

Zašto više nema
Žrtvovanja
Ili se sve baš u neku
Žrtvu pretvorilo
Zašto više nema zauvek
I zašto se ljubav ne ozvaničava
Zato što nema smisla
Zato što to uvek jedno uradi na silu
Zato što još mnogo pre
Nego što dođu problemi
Neko pravi kompromise
Oko stvari naizgled nebitnih
Zapravo važnijih od bilo čega
Onda neko samo prestane da dolazi kući
U 7 nego dolazi u 9
Prestane da dolazi kući uopšte
Neko se ugoji
Neko smrša
Neko se zapusti
Nekom opadne kosa
Neko se zaljubi
Neko poželi da je sve kao pre
Ostanu samo slike sa venčanja
Svi nasmejani
A sigurno je neko tad bio tužan
On je sigurno pomislio
Kako je zreo za ženidbu
Ona je mislila da je to njen dan
U stvari on je mislio
Zašto nije kresnuo neku
Svetlanu iz četvrtog sedam
A ona je prećutno ubeđivala sebe
Da ovo sve TAKO TREBA
Nema tu sreće nikakve
Sreća leži sakrivena ispod odluke
Da nikad nemate dete
Nego kuče
/ Za decu niste spremni /
Da nikad ne šetate ruku pod ruku pijacom
Da on nikad ne pusti bradu
A ona dlake na nogama
Sreća leži u kokicama i serijama
Kad znate da vam se beži od stvarnosti
/ i to prećutite /
Ona leži u odgovornosti
Da priznate jedno drugom da zauvek želite da budete
Neodgovorni
Da priznate da nećete kako treba
I kako mora
Zašto više nema
Žrtvovanja
Ili se sve baš u neku
Žrtvu pretvorilo
Zašto više nema zauvek
I zašto se ljubav ne ozvaničava
Zato što nema smisla
Zato što se rodiš
Brzo prođe mladost
A živeo nisi ništa
Danas se venčavaš da bi se
Razveo
Kao što se smeješ da bi
Plakao
Gladan si da bi
Jeo
Ko će onda da produži vrstu
Da rodi jedno
Dvoje
Troje
Petoro
Sedmoro
Neko drugi
Ko drugi
Neko ko se ne boji
Ko se ne boji
To već ne znam.

znanje imanje.

Bilo je jako hladno. Sedele smo na klupi u Tašmajdanskom parku.
Uzela sam neko lepo belo vino. Posle smo pevale " Fikretu " , tu meni omiljenu pesmu Zabranjenog Pušenja. Deluje mi sada, da je to bilo jako davno. Ono što je tada postojalo, a sada više ne postoji je osećanje neskonačne slobode u vazduhu.
Ta sloboda nestaje i vraća se već deset godina.
Nikad ne znam kad tačno ode a kad se ponovo vrati.
Ne znamo šta želimo. Tada smo znale.
Možda i nismo a sada mi izgleda da jesmo.
Imaš 25 godina i svaki drugi dan menjaš šta želiš da budeš u životu.

Dobro si dete, generalno. Paziš na porodicu, redovno kuvaš ručak i bacaš đubre. Pri kraju si faksa, malo si otegao, ali nema veze. Radiš na sebi, ne pijančiš, izlaziš samo ponekad, u suštini si jako dobro dete. Isto tako, u suštini, ne znaš baš šta hoćeš. Radićeš za platu. Nikom nisi na grbači, mnogi su tebi, sisaju energiju, ali ti teraš.
Dobro si dete, generalno. Jedino od čega suštinski patiš je mali disbalans u razumevanju sa svetom. Maštaš o jednostavnim stvarima, putovanjima i porodici.

Možda i nismo bile tako srećne, tad, ali sada mi izgleda da jesmo.
Odzvanjao je ceo park od smeha. Zajedničkog.
Sećanje je jako relativna stvar. Jako je živo, do god se deli sa nekim.
Tu onda postoji neka zajednička interpretacija sećanja.

Posle smo pevale " Fikretu " , tu meni omiljenu pesmu Zabranjenog Pušenja.
Istinski sam verovala da nema stvari na ovom svetu koje ne možemo da uradimo.
Da ne pereš više tuđa stubišta i da počneš ispočetka.
Jedan blistavi osmeh u beogradsko ledeno jutro upućen njoj koja ulazi u autobus 65.
Tako nebrojeno puta.
Zagrljaj i čujemo se ujutru, da prepričamo sve što se desilo.

Sloboda je zapravo bila i ostala sublimat sledećeg - nas dve, tramvaj i autobus, vino i ta naša klupa. A za ostalo ćemo se već nekako snaći.

zimska.

umorila sam se od objašnjavanja
od onoga
ne mogu da objasnim
ne mogu da sročim
umorila sam se od
straha da ne preterujem
umorila sam se od objašnjavanja
koliko mi ljudi i stvari
stalno nedostaju
umorila sam se i lakše je da priznam
da sam posesivni
emotivni
čudni
čovek koji hoda misleći da će se ugušuti
od tolike ljubavi koju je spreman da
da nekom
ali to niko više neće da uzme
i tako
ukrug
ukrug
ukrug
zatvaranje u sobu
sedanje na krevet
plakanje
sputavanje
beskrajno dugačko
kao ograničenje brzina na skuteru
i ta svest
da ja uvek čekam da neko dođe da me voli
i da je to čekanje nešto na šta sam navikla
da sam zbog tog čekanja toliko bezrazložno tužna
u stvari je to zbog hroničnog nedostatka ljudi
koje bi bombardovala ljubavlju
o kojima mi brinula
eto.
koliko je dosadno sve to
koliko sam dosadna ja
tačno znam smeje mi se neka picerija
ili palačinkarnica
mačka u ulazu
i rečenica koja odzvanja
ovo je ona ludača sa prvog sprata
što deli kolače po zgradi
smeši mi se i
ne mogu više
naporna si
smeši mi se samo zato
što ne umem drugačije
a nikad nisam ni umela.

to više ništa nije ni važno
samo sam sve pogrešno naučila
sve
sve
sve
ali nema više nazad
potrebno je pokupiti se
racionalno ukinuti
preterane emocije
preteranu pospanost
preteranu ljubav
ojačati
ogrubeti
osmehivati se ( kurvinski bez emocija )
već jednom
shvatiti da NIJE normalno
voleti mačku komšije prodavce sa pijace iz trafike iz maxija
nije to se ne radi
to se zove rasipanje energije
treba graditi karijeru
osmehivati se ( kurvinski bez emocija )
ne plakati nikad

prestati sa SAMOSAŽALJEVANJEM
PRE STA TI

ne želeti stvari koje povlače odgovornost
ne želeti deljenje
nema deljenja
samo sami
sami

večito mladi a onda tako matori
starenje u sekundi
za noć

dobar dan dobar dan.
stigla je zima.
divno je sam radovati se svemu
dok ti se deru u uši da nisi sam
malo morgen
razumem ove što pričaju sami sa sobom
i oni su tako voleli pa ih je zajebala
neka bezosećajna budala
to je svet
baš taj svet koji ja
ne mogu.

dom.

toliko nebitnih stvari
izaziva čudnu
zabrinutost
raznih ljudi
njima je samo potrebno
podsećanje
na količinu ljubavi
koja ne sme da prođe
da je ne vide
ti
veliki dečaci
i odrasle devojčice
šta ćemo jesti
šta ćemo piti
koliko ćemo zaraditi
gde ćemo živeti
gde putovati
to je tako
savršeno nebitno
kad hvatamo osmeh
i zagrljaj
u letu.

Marija koja ne misli na sebe.

Marija ima trideset godina. Rođena je u Beogradu, jednog proleća.
Marija radi u trafici. Svakog jutra ustaje u pet. Svake večeri leže u osam, posle dnevnika koji ne gleda, i posle crtanih filmova koje gleda.
Marija nije ni srećna, ni tužna. Raduje je topao dan, grejalica sa dve šipke i tulumbe u poslastičarnici kod Cvetnog trga.
Marija svakog dana razvrstava novine, magazine, časopise. Briše pakovanja žvaka od prašine. Kada pada kiša, pažljivo razapinje ciradu. Ne sme da pokisne ono što mora da proda.
Marija ne čita i ne jede ništa što postoji u trafici. Kada primi platu, pokuša da napuni zajednički frižider. Kao dete, skupljala je kutije od cigareta, klikere i salvete. Sada su to dragoceni delovi njene sobe. Iako Marija ne puši, ne igra se, i ne koristi salvete dok jede.
Marija svakog dana kada dođe kući sprema supu od paradajza iz kesice. Uvek ih u ostavi ima više od dvadeset. Ponekad, stavi mrvicu bibera. Ponekad, stavi mrvicu origana.
Kada spava, Marija sanja drvene kućice za ptice prepune klikera koji prave kišu radosti za neodraslu decu. Njeni snovi su kratki filmovi o radovanju drugih.
Trafiku posećuju razni ljudi. Mangupi, menadžeri, stjuardese, bankarke, mlade mame, zabrinute deke. Ponekad je pitaju da li zna nešto o nestašici ulja i ponovnim izborima. Marija se blago osmehuje i odmahuje glavom. Srkne čaj iz termosa.
Kada dođe vreme razmene sličica iz kesice, Marija navija da klinci što pre sakupe sve. Mada, uvek ostaju neka prazna polja koja muče male kolekcionare.

Kao što u njenom životu postoje polja koja niko nije popunio.

Položaj.

Sedimo jedna preko puta druge. Ona leži, ja sedim na obodu kreveta.
Ni to ne daju doktori i sestre, ali ja ipak sedim.
Sedimo jedna preko puta druge.
To je prirodno-neprirodan položaj.
Ima nečeg strašnog u nemoći.
Koliko njenoj, toliko i mojoj.
Iako je privremena, ta nemoć.
Čude nas lekari koji su kao automehaničari.
Jedna boca, druga boca, seci, stavljaj novo umesto starog, zašivaj, pa na noge.
Nema tu mnogo velike filozofije.
Tu ima mnogo života.
Sedimo jedna preko puta druge.
Ona se raduje piti od bundeve koju sam donela.
Meša se miris pite, aspesola, joda i bolnice.
Pored nas, cimerka. Bolesna od teškog oblika osteroporoze, čeka operaciju.
Donela sam novine. Cimerka ih čita, blago mi se osmehujući.
Jedna preko puta druge.
Novinarstvo nije posao za žene, kaže mi.
Medicina nije posao za žene, takođe.
Moraš da budeš opajdara ako hoćeš to da budeš.
Mislim da je malo kasno.
Šta u stvari ja hoću da budem ?
Majka.
I šta još ?
Neki posao za platu.
Hoću li diplomirati ?
Hoću, ostalo je još malo.
Hoću li biti srećna ?
Ne znam.

*

Znaš, ljudi se ne menjaju. Ne postoji ta ljubav koja može da promeni čoveka.
To što vidiš na prvi pogled, to je tako.
Ili se slažete ili se ne slažete.
Tvoja mama se tek rodila, a ja sam ostala sama. Znaš, morala sam da se udam ponovo.
Morala sam da iživim porodicu. Nemoj da me osuđuješ. Ja znam ni da prvi ni drugi izbor nisu bili baš najbolji. Šta ću. Bojala sam se samoće.
Jednom nije dolazio kući dugo.
Koliko dugo, pitam, satima, danima ?
Danima. Nije dolazio, pa sam ja otišla da ga tražim.
Spakujem tvoju mamu u kolica i odem u kafanu. A on, znaš, nema ni košulju na sebi.
Sve ostavio na karti. Pije duplu rakiju, a nema dinara. Znaš, ja mu ništa ne kažem. Samo mu spustim ruku na rame i kažem Jakša , 'ajmo kući. On krene, ja platim rakiju. Guram kolica i ćutim. Posle je otišao. Šta tad imaš i da kažeš.

Imaš da mu kažeš, pička ti materina neodgovorna i da ga izbrišeš iz života, mislim.
A ne kažem.
Sve ja razumem, bako. To je bio i ostao, Balkan.

danas

sam se osetila slobodnom.

mislim na to kako mene suštinski čine srećnom tako male stvari i da je mahom to moje neslaganje sa svetom zbog toga.
ja ne želim ništa veliko.
samo male stvari.
komadiće svakodnevnice.
tu je problem.
drugi uvek imaju planove.