nikad.

Nikad se ja neću navići na to
na tišinu u autu
i bele trake autoputa
Nikad se ja neću navići na to
nespavanje
unutrašnju nervozu
zvuk usisivača
odlazne terminale na aerodromima
Nikad se ja neću navići na to
na tišine između pesama
u istom tom autu
Nikad se neću navići na to
što sada ja brinem za druge
i treba da znam da kuvam
i budem odgovorna
Nikad se neću navići na
mamurluke
rana ustajanja
jagnjeće pečenje
dreku
neudobne krevete.
Nikad se neću navići na to
što živim u sobi
koja liči na one sobe sa rekreativnih nastava
i da u njoj ne umem da ćutim sama.
Nikad se neću navići na to
plakanje
pijančenje
padanje
pecanje
moje prošlosti
moje izgubljene stvarnosti
po autoputu Beograd-Zagreb
sa njim koji vozi
gleda u jednu tačku
zviždi
i sa mnom
koja gledam u stovarišta
ženu koja stopira
avion kako poleće
rasipajući svoj život
po belim isprekidanim trakama na asfaltu.