понедељак, 05. април 2010.

nežno.



kažem mu
da me uvek razneži
dok držim flanelsku krpu
i brišem ruke
a prala sam sudove
na žurci.
kažem mu
dok se smeje
da smo sada ljudi
da se sada drugačije zabavljamo
i umemo da pijemo.
kažem mu
da sam bila u jednoj kafani
a on mi kaže
da to nije mesto za žene.
kažem mu
da hoću da on nađe devojku
sa kojom ću ja moći
da jedem pitu sa jabukama i cimetom
na mojoj terasi.
kažem mu
da me uvek razneži
pa onda moram da sednem
na zid kod SKC-a
gde su nekada blejali
davni heroji tinejdžerskih dana
i da se saberem
kažem mu
da mi uvek iste slike
padaju na kapke
kad maštam
ili spavam
budna.
pitam ga
jesam li zajebana kad popijem
a znam da sam
teška
hiljadu tona
emocija
ljubavi
nežnosti
fotografija
pesama
znam da sam
teška
a da je on kao pero.
moj drug iz kraja
kome do moje zgrade
treba tačno onoliko
koliko treba
vodi u džezvi da provri.
i smeška se
u mojoj kuhinji
gleda me dok perem sudove
u četiri ujutru
smeje se
i ne mora da kaže
a ja znam
da će sve biti dobro.

Нема коментара:

Постави коментар