недеља, 17. фебруар 2013.

imam.


dovoljno hrabrosti da se borim
da istražim korišćenja svih svojih znanja
da pomognem drugima
da se izborim sama sa sobom
- kontekst je taj da izvučem najviše iz života -
igrati se sa formom
imati dovoljno hrabrosti da se osmehneš čak i kada
osmehu nema mesta


sve to.

na snazi je veliki izvoz emocija i amputiranje viškova ljubavi.
snalazim se za ostatak.

imam ranac da se spakujem i sednem na voz.
tada je sve lakše.

prva lekcija.


danas učim nemački prvi put.
sutra idem na predavanje.
prekosutra idem u galeriju.
nakosutra u prirodnjački muzej.

u redu je.
u redu će biti.

четвртак, 14. фебруар 2013.

prošli dani.



neočišćeni
kaljave ulice bivših života
neispeglane košulje odrastanja
neočišćeni prošli dani
jer nas je strah
jer nemamo snage
kako oni uskaču u kalendar
tamo gde se najmanje nadamo
tamo kad smo najsrećniji
metlom se čiste prošli dani
prvo metlom pa
varikinom dok ne ostane
sterilno belo
tek tad se može napred
tek da se gradi sreća
opet.

ćaletova.


kucneš me po ramenu
ti gromado moja
sa tim plavim očima
neretko tužnim
dubljim od jadranskog mora
kucneš me po ramenu
da vidiš da li dišem
da vidiš da li mogu da ustanem
ne ide mi to

ćale

ne ide i nikad mi nije išlo
slabo sam budna dobar deo
ovog života
ali obećavam ti
sad ću da ustanem
sigurno
sad ću da budem budna svako jutro
mama ti ja bake i milica
preko skajpa
ima svako jutro da pijemo kafu
koju ću ja da skuvam
obećavam ti
svako jutro makar ustajala u šest
ništa neće da mi bude teško

ćale

neću nikad zvrčku više da ti pravim
ti tebi ni kevi
vi ste moji
najbolji roditelji na planeti
kad mi ostaviš pisamce jutros
hiljadu dinara koje nemaš
kroz san vidim
ćale
koliko ti je žao
mislio si dobro sam
mislio si sad će da krene
ne ide to tako
ćale
idem sama uvek
čizmama gazim
i obećavam ti
biću dobro ovaj put.




mamu mu jebem ko je prvi počeo.


ko te u kosu ljubio
ko ti je priče pričao
ko se sa tobom borio
ko zbog tebe nije spavao
ko je s tobom šank pridržavao
ko se sa tobom smejao
ko te najviše ljubio
ko te najviše voleo.


boli me koliko te nema.

среда, 13. фебруар 2013.

tri ujutru,još malo.


zašto sam sela na taj krevet
zašto sam iskokala kokice
zašto sam uzela da igram igrice
zašto zašto sam
sve slučajno
sve mi je to neko namestio
jeste sigurno
otvoriću oči probudiću se
ničeg se ne sećam
kao da je sve obrisano
sećam se samo da nisam mogla da se
držim za šipku dok povraćam
da nisam mogla telefon da držim
ali sam posle došla kući
sela i sredila se
da ne traumiram ove moje divne
što me izdržavaju i trpe
spavaju sad
mirno
sutra rade
da bi meni dali džeparac
matoroj guzici od 25.godina
biće sve u redu
sve je ovo neko namestio
biće sve u redu sanjam
trepnem pa vidim sebe
kako u mraku kupatila
povraćam delove tortilje
koje sam nam kupila od
poslednjih 200 dinara
to je život
to meso ispovraćano
ili je sve slučajno
ili sve sanjam
probudi me već jednom
probudi i reci
nešto
uhvati me za premalo stopalo
samo me probudi
i reci
da si se šalio.

dorina.


sutra ću da izađem ispred zgrade
na onu šipku
koja je moja
igraonica vežbaonica plakaonica
moje groblje emocija
tamo ispred zgrade
gledaću ljude
decu koja idu u škole
verovatno ću plakati kao
pizda
ali ću misliti na tebe
moje dete nerođeno
kome sam dala ime pre
puno vremena
misliću i praviću se
da si već tu
da treba da te vodim na sankanje
na kolač
da si pametna i lepa i da smo
tu samo nas dve
jedna kesa sa kokicama
i tvoj rančić malešni
iz koga viri lutka
misliću na tebe jer sam jako tužna
jer sam uvek mislila na tebe
kad mi se rušio svet
na tebe moja devojčice nerođena
na taj dom moj porodicu moju
ono što čekam 10 godina da se desi
a nikako.

kiš i kišna ja.



„Po povratku na mansardu:

1. Prepisati spisak stanara;
2. Raspitati se kod nastojnice o svakom ponaosob;
3. Kupiti Sanji čokoladu (sa lešnicima), pomorandže;
4. Zbližiti se sa stanarima;
5. Sići sa zvezde.”

(„Mansarda”, 1962)

„A naročito me uzbuđivala činjenica, koju sam nejasno naslućivao, da dok ja spavam, telo, pruženo u mekom krilu sna, prelazi prostore i daljine, uprkos svojoj nepokretnosti i uprkos snu, i u takvim trenucima nisam se bojao smrti, čak mi se činilo da je tom zanosnom brzinom, kojom se moje telo pomera kroz prostor i vreme, ono oslobođeno smrti, da je, dakle, ta brzina i to pomeranje zapravo pobeda nad smrću i nad vremenom.”
(„Bašta, pepeo”, 1965)

„U to vreme, kada mislim da sam je prvi put sreo, grozničavo sam tražio neke odgovore od života, tako da sam sav bio zaokupljen samim sobom, to jest pitanjima života.” („Mansarda”, 1962)

„Ideja s kafanicom bila je zaista odlična. Pošto smo se bili razočarali u sve, nesposobni za ljubav i za život, već kakvi smo bili, odlučismo da se odmetnemo od sveta. No, pošto nismo mogli da pođemo na neko pusto ostrvo, kako smo bili u prvi mah naumili, te odlučismo da otvorimo kafanu u nekom malom primorskom mestu. I Igoru i meni se sviđala jesenja tišina tih malih zabačenih gradića uskih ulica.”
(„Mansarda”, 1962)

mislim na fotografiju jednu tvoju
onu danilo iz kluba književnika
pitam se šta si jeo kod bude
da li krempite ili jagnjetinu u mleku
mislim na tebe danilo
nadam se da se ne ljutiš što smo na ti
i što ti pišem ove februarske noći
kišna sam gospodine kišu danas
rominja mi preko očiju
neće da stane
mislim nešto kako me svega strah
najviše me strah života
pa se setim one tvoje
danilo
da se jedino u snu ne bojiš smrti
malo se okuražim
odem u kupatilo
povratim uspomenu jednu drugu sedmu
obrišem se umijem se
kažem sebi dobro je
uvek može gore
da smo živi i zdravi
ili tako neku narodnu
mislim na fotografiju jednu tvoju
onu danilo iz kluba književnika
pitam se šta si jeo kod bude
mada nije ni važno
sanjaću berlin danas
moju mansardu
samo moju
neki posao i neću se bojati
iako mi rominja pred očima
rominja danilo i nikako da stane.

valentinovo.


taj glupi datum
koji nekako volim
htela sam da kupim balone
crvene
i puno čokolada
da ti odnesem na posao
iako nemam ni prebijene

pare

htela sam ti kažem
na našoj stanici srećan ti dan
zaljubljenih
ne držim do forme
ali htela sam
smeh stanicu na kojoj smo se
upoznali
slavljenje još jednog dana
bez dinara u džepu
ali sa toliko ljubavi
da mi ti dinari ne trebaju
da mi ništa ne treba sem tebe
tvojih krakavih nogu i velikog
nosa.

Pitam se samo
što je moralo ovako
posle svega što smo prošli
tako prljavo i grubo
tako da povraćam na ulici kod škole
one u čijem smo dvorištu gledali tetkice
kako puše
tako da mi se sve briše pred očima
tako da ne govorim
tako da mi se sruši svet
ceo moj mali svet građen kockicu po kockicu
sa ukradenim čašama
kartama za koncerte i mnogo
kariranih ćebadi
pitam se samo
što je moralo ovako
valjda zato što se tu
na pola puta do sreće
desi život.
Nema veze, bilo je lepo
najlepše do sad.

субота, 09. фебруар 2013.

kad spavaš.


i ja ti kažem da ugasimo svetlo da se ne bojiš.
da se ne bojimo.
sve to ima smisla.


to smo MI.