Valjarević.

Zovem se Jelena Paligorić.
Rođena sam 28.08.1987. godine u Gradskoj bolnici, u Beogradu.
Imam ružna kolena i ožiljak na ustima.
Imam nepotrošenu platu od ovog meseca.
Čitam Roalda Dala i
ne umem da se ponašam ženstveno.
Studiram dramaturgiju
još samo malo.
Volim bojanke i nalepnice.
Psujem kad sam nervozna.
Volim Maroko.
Nosim mušku belo-plavu prugastu košulju broj 46.
Podvrćem rukave kao kamiondžija.
Volim da jedem sutlijaš.
Mislim da se nekad grubo šalim.
Sama sa sobom.

zima i drug.

mnogo je hladno.
novi beograd je sibir.
sneg do god ti pogled seže.
i smejem se.
a nije smešno.
ni zima, ni sibir, ni ja.
i ciklično kao krug.
ja idem autobusima.
on je došao.
ja sam srećna.
slušamo stare pesme i smejemo se.
i zato ima smisla.
sve što je na prvi pogled
najbesmislenije na svetu.

deca.

jedno malo dete
je sinoć skočilo
u fontanu na pašiću.
dete se smejalo
nosilo je žuti skafander
skočilo je u sneg.
dete je srećno
ja sam srećna
a ne umem da skačem kao dete
ni u sneg
ni u novu budućnost.

kiša.

kap.
kap.
misli na to.
kap.
kap.
nikad ne počinje slučajno.
kap.
kap.
kap.
više nisi sigurna.
kap.
hoćeš da se vidimo još jednom.
kap.
kap.
kap.
kap.
ne, neću.
kap.
kap.
ne smejemo se više zajedno.
kap.
kap.
zdravo.
kap.
zdravo.
kap.
kap.
kap.
hoćeš kišobran.
kap.
kap.
kap.
kap.
neka,hvala.

plavi orkestar i odrastanje

S obzirom na moje godine, nije bilo teoretske šanse da budem jedna od onih devojčica koja je imala Lošu u spomenaru. Enivejz, bio je sastavni deo mog odrastanja. Ploča " Soldatski pal " i Lošin kačket, ostali su legitimno sećanje na neko vreme koje kao da je odavno zaboravljeno. To je bilo pre 15 godina. Brrrr. Uroš mene stalno pita kako se toga sećam. Ne konkretno, samo ovoga, već gomile sitnica, trenutaka iz detinjstva. Ne znam ni sama. Mislim da to, donekle ima veze sa getoiziranim odrastanjem, bez novina, televizora, politike, ratova. To ima veze i sa smehom u redu za mleko, i još sijaset situacijama u kojima smo se mama, Milica i ja smejale. Sada znam da je smeh tu bio iz straha.
Vratiti se " Plavom orkestru ". Ako mogu da pobrojim pesme koje sam volela u najranijoj mladosti ( ovo zvuči kao da imam 100 godina, a zapravo imam samo 22 haha ) to su " Gangsta's paradise " vrlo popularnog crnoputog repera Coolia, i " Wonderwall " uobražene braće Galager. A prva pesma koju sam snimila sa sestrom, sa radija, na kasetu, bila je " Kaja " Plavog orkestra " sa radio Nostalgije. I ni sad mi nije bljuzgavo da slušam tu pesmu. Skakala sam sa Milicom i smejala se, mislim da je to bila 1998. godina. I bilo nam je super.
Iz perspektive ovog odvratnog dana, u kome kiša pljušti a u mojoj sobi je užasno hladno, i prsti na nogama su mi skvrčeni i smrznuti, nemam ništa protiv. Ni te pesme ni Loše i drugara. I jesu kič, ali onaj dobroćudni, plakanje uz " Goodbye teens " i to. Oni su boybend Balkana, slatki ostareli dečaci. Loša je napravio genijalnu muziku za " Rode " što jes' , jes' .

Da, ići ću na koncert, pogodili ste.
I nije me sramota.

P.S. Upravo mislim na to, kako su se devojčice osamdesetih pokrivale ćebetom preko glave i slušale " Simpatiju ". To je svakom slučaju , mnogo simpatičnije od slušanja novonastalih čelo-3-santimetra heroja.

Plavi Orkestar - Simpatija

Ako se ikad meni vratis
Neka to bude zadnji put
Ostaricu, ogrubicu
I sve ce biti uzalud.

A da te volim nisi znala
Niti ces ikad saznati
Jer tako lijepa, tako stroga
Prici mi nisi dala ti

Simpatijaaaaa
Jos si moja simpatijaaaaa
I dok teska kisa pada
Brise uspomene grada
Jos si moja simpatija

Idi sad zbogom
Budi sretna s' drugim
Pruzi mu mnogo njeznosti
Al' ma gdje bila, bicu s' tobom
K'o svetionik proslosti.

u osam...

U osam sam se promeškoljila i nastavila da spavam.
U osam sam spustila roletne. I kapke.
U osam je bilo jutro.
U osam nisam ustala, već sam se pokrila preko glave.
U osam nisam tu.
Ni danas ni nikad.

veliki beli jastuci

veliki beli jastuci svuda.
i meka ćebad koja mirišu na snove i slakiše.
zatvoreni prozori.
ona se meškolji, grli jastuke, spava i slobodna je.

smashingpumpkins-nasdvoje

noći petkom su u redu.
mnogo nas je i ne mislimo.
na posledice.
na sutra.
i lepo je.
varikina - na - mozak.
neoni. glasovi.
sve zajedno, smućkano, zbrkano.
noći su u redu.
u redu su kad miriše na jesen i pada kestenje.
u redu je kad se grlimo, pijani. i u redu je, mi kao da lebdimo, sanjamo, pod laserima, neonima, uz remikse pesama, pića i životnih priča.
smeješ se i vraćamo se. ringišpil za kroz vreme. nas dvoje, žurke, nas dvoje, mnogo svega.
i sad - ništa.
The street heats the urgency of sound
As you can see theres no one around.
smashing pumpkins uvek i sada. 1979.
za jesen su. i za trenutak u kome se živi u vremenskom procepu.
u redu je. imati jesen u beogradu. i imati zagrljaje u beogradu.

O trenutno nepostojećem moru,Otisu i Milici

Nisam išla na more ove godine. I dok je leto prolazilo, bilo me baš briga. Onda su počeli da me hvataju neki napadi da u pojedinim trenucima, osećam miris mora na mojoj terasi, dok hodam Bulevarom. Zatvaram oči i u vozu sam, sama ili sa Urošem ili Milicom, cigaretom i kafom, Chetom Bakerom ili Otisom, tufnastom šerpom i paprikašom od ribe. Nekog drugog leta. Za sad samo Karla Bruni i hladan septembar. I novi crtani filmovi, u čekanju Bitefa i pokušavanja da se naviknem da se više ništa ne dešava. Tout est calme. To što su me nažuljile cipele je događaj vikenda. I to što čitam poslednji deo trilogije Dnevnik dezertera. I sinoć i jutros sam pisala Milici o toj post-letnjoj krizi. Gde sa sobom dok traje ispitni rok ? Jedino što mi ciklično pada na pamet je čitanje do iznemoglosti, u sobi i nemrdanje. Taj inkubacioni period je u redu. Nije preterano depresivan iako se čini. Samo je statičan,ležeći. I ide mi se na more. Tamo sam uvek u zenu. Pokušavam da se setim kad sam se iznervirala na moru. Nikad ? To je nemoguće. Letovanja ispunjena rečenicama, lepim vinima, osmesima i uvek dragim ljudima. Komadić u slagalici leta 2009. Koji nedostaje.
Još samo malo više od 6 meseci ( koja uteha ! ) pa ćemo Milica i ja da sedimo on the dock of the bay.

Oasis,London i bele košulje... Za nekog možda svečane...

Možda se gorepomenuti bend raspao - a možda je to još jedna od njihovih patetičnih kokainskih idiotarija. Ovde sigurno neće doći. Možda za 30 godina. Možda ću pre tih 30 godina, ja imati dovoljno para da spakujem kofere i odem u London. I umeću da hodam u štiklama. Makar po Trafalgar skveru. Čudna je ta ostrvska paranoja. Ni za čim na svetu ne patim, sem za Londonskim životom. Nikad nisam žudela da budem stalni deo tog sveta. Ok, dobro jesam. Sa 15 godina. A sada... Odem na koncert, pušim " Benson & Hagins " , pijem džin - tonik, pomalo pevam, pomnogo pevam, i onda šetam kući Londonom, u prevelikoj beloj košulji kao S.P.Morisi i iscepanim pantalonama, bosa. Pare su nepremostiv problem. Kao i odlazak u London i Mančester. Sve dok sam ovako mala. I dok je lista želja sledeća :

1. Odlazak u NY
2. Da platim mami put u Pariz
3. Ios sa Milicom
4. London

...

Nema veze. Don't look back in anger. Do tada... Pod kariranim ćebetom i upaljenim stubom, može se biti u Londonu.

http://www.youtube.com/watch?v=I6K9JqR9dVE&feature=related

polako.

polako.
tu.
u stomaku.
peče.
nije dobro.
neustajanja.
iz kreveta.
života.
sa klupe.
neodvajanja.
od nekog.
nečega.
svega.
sveta.
mikorsveta.
plašiš me.
zbog sigurnosti.
mala sam.
da porastem.