уторак, 21. јун 2011.

zvezdarske devojčice.


Ponedeljak uveče
nas dve na terenu
po cigareta u uglu usana
i pogled u prazno
topao i lep
dok pričamo jedna drugoj
o vaspitanju
o stvarnosti
o tome kako njena sestra
pravi kiflice
o tome kako smo naučene
da delimo sve
od cigarete do kiflice
male
smešne
zvezdarske
devojčice
koje su se verale po drveću
i skakale lastiš.
Pola dva ujutru
i neki nestvarno
teški
razgovori
za
nestvarno
male
godine
ne plačem
a bih
samo nema svrhe više
jer borimo se mi
samo retki su
sparing partneri
u ringovima
stvarnosti
i stvarne ljubavi.
zaboravljene
neudavače
nas dve
koje smo
čitale
francuske simboliste
a ne svete knjige
ženske manipulacije
i toga kako se udati
posle diplomiranja.

šta imamo od knjiga
tog veranja na drveću
lastiša
neposrednosti
iskrenosti
pitam se sad.

hoću onu moju nazad.


ja hoću moju drugaricu nazad
hoću
uzviknuo je
i grlio je na platou
dok se ona sa flašom vina
klatila uz
I'm the spy in the house of love...
hoću moju drugaricu nazad
onu koja je bila pametna
koja se snažno smejala
koja je umela sve
koja je smela sve
koju nikad niko nije povređivao
gde je ta drugarica
gde je ona koja gleda u svoj ugojeni stomak
i smeje mu se
u autobusu broj 28
gde je mala devojčica
u muškim košuljama
i farmerkama iscepanim
koja citira sve njih
od Ničea do Fantea
od Lenjina do Rakića
gde je moja drugarica
koja je bila uvek u prvim redovima
na koncertima
koja je umela da vrišti
peva iz sveg glasa
gde je moja drugarica
i ko je uzeo tu snagu
i koga da pitam da mi vrati
moju lepu drugaricu
srcastog lica
u crvenoj dugoj haljini
na cvetove
koga da pitam da mi vrati
nju
da opet bude sama i svoja
mala i glasna
pametna i srećna.


ne znam samo kad i kako ljudi odu. sami od sebe.

среда, 15. јун 2011.

deo drame.

TREĆA : Živela je u stanu do mog. Tužna neka devojčica, uvek sam govorila. Tužna, i stalno sa nekim kesama. Imala je i mamu i tatu. I atelje na terasi. Slikarski. I ta tužna devojčica, moja komšinica, sa kesama, uvek se tužno osmehivala meni u liftu. Par puta je pričuvala stan dok sam bila u Splitu kod svojih. Zalila cveće i ostavila mi jednu sliku na poklon. Neko more, i neka kuća. Lepo. Tužna devojčica, je uvek bila sama. Svaki put kad je vidim kako nosi radove pod miškom, zapitam se da li joj treba neko. Onda je počela da izlazi kasno noću. Jedan te isti je dolazio po nju, i vraćao je nazad. Visok, mršav, duža kosa. Tužna devojčica je prestala da nosi kese. Počela je da se šminka. I da nosi malo kraće suknje. Juče je došla na moja vrata i rekla da se udaje. Da odlazi u Portugal. I da je trudna. Danima sam je gledala. A prošle su godine. Ona se promenila, ja sam ostarila. I počela da gledam kad ko dolazi, a kad ko odlazi. Od stanara zgrade. Ponovo sam propušila. I ne gajim više cveće na terasi. Samo veš koji se suši danima.

понедељак, 13. јун 2011.

Ko ostaje.



Otići će.
Svi.
I on, i njegove cipele.
I ona, i njena narandžasta kosa.
Ona je već otišla. Sa svojim velikim koferom.
Sabraćemo sve propuštene autobuse,pre nego što te pustimo,malena.
I tramvaje.
Putovaćeš samo vozovima i avionima.
Ti i tvoja duga kosa, spakovane u kutiju sa mašnicom.

среда, 08. јун 2011.

sanjam te.



Sve zna mala
u belim dokolenicama
i to da je suvišna
i to da ne pripada
ona tu
mala u belim dokolenicama
jasno je njoj
ko treba da ode
samo mala je mnogo
pa ne zna baš kako i kuda
sve zna
mala u belim dokolenicama
i htela bih da ima gde da ode
sem u dečju sobu
sa dečjom posteljinom
igračkama
i tufnastim jastucima.
ima mala u belim dokolenicama
mnogo želja
mnogo snova
mnogo hrabrosti
da ga voli
da ga brani
da ga čuva
ali nikog ne zanima
mala u belim dokolenicama
što se retko smeje
što gleda kroz prozor
umotana u ćebe
u dečjoj sobi
sa pogledom na igralište
na kom se igraju deca.
ne zanima nikog
to koliko dugo mala može da se bori
i koliko je nije sramota
i koliko se ne boji.

" Znaš šta je za mene sreća ? Da mi budeš blizu. "

четвртак, 02. јун 2011.

Koliko ide soli u rižoto ?

To kad i kako
sam naučila da se podbočim kao ostarela domaćica
u kuhinji ne znam.
Kao što ne znam ni kuda idem
i kao što ne znam da li ću stići negde.