уторак, 29. новембар 2011.

jutro.

i počinje jutro
negde između
čarli parkera i
džoni li
hukera
on se smeje
stavlja za kafu
dok se iz masnog papira
dimi burek sa sirom
ja ne pijem sa vama
bluzerima asfalta
kaže
oni tebe
mala
uče da budeš muškarčina
i da ti jutro bude u
tri popodne
ja ne pijem sa vama
koji ste se rodili
da vaša bude zadnja
za stolom
kaže
i kreće da svira
usnu harmoniku
naše predgrađe je na
zapadu beograda

potežem pištolj
nikad bez razloga
vrata kafane otvaram
nogom
naučila sam kako se
čuvaju barikade
naučila sam kako se čuvaju
braća po iskrenosti
između čarli parkera
i džoni li hukera
on pali cigaru
dok ja jedem burek
naručićemo

jedan burbon
jedan skoč i
jedno pivo

naručićemo sve to
jednog jutra
u tri popodne
dok se spremam da potegnem
pištolj
na zapadu beograda.


Hvala, Ratker.

понедељак, 28. новембар 2011.

seča vena.

ja sve moje vene
sečem
uzduž pa
popreko
za nju i mene
zajedno
jednu kuću na otoku
klape sa kasetofona
bevandu
i brancima na gradelama
decu koja trče po rivi
i riblju pijacu

sve ostale želje
su jedan ego
i to na štulama.

lutanje.

zvala sam ga
da mu kažem da sam
pala
i da mi krvavi lakat
pa kako si pala
pita
ja kažem trčala po stradunu
bosa
i niz stepenice
on kaže
čuvaj se
ne mogu za pet minuta
da dođem tamo da te
spasim.

beri,čak.

" Žene su podložne krajnostima; bolje su ili gore od muškaraca. " ( " O ženama ", Jean de la Bruyere )


čitam virdžiniju
i slušam smitse
neću još da se ubijem
neću nikad
u stvari
volim da jedem mladi sir
trčim niz nizbrdicu
i pijem kuvano vino
čitam virdžiniju
i slušam smitse
nešto se nadam
da će konačno
novembar da ode
da me niko neće pitati
gde ću za novu godinu
da me niko neće pitati
ništa
pod milim bogom
jer nikome zaista nije stalo
znam to čini mi se najbolje
sad
čitam virdžiniju
i slušam smitse
mrzim što samo smotana
tako
što sam asocijalna
tako
što ne umem
ništa
i što mrzim da izlazim
iz sobe
stana
zgrade
mrzim i uvek se nečeg bojim
slušam smitse
i čitam virdžiniju
dok
I WAS BORN UNDER THE BAD SIGN
sreće
TOBOCCO ROAD
u mojoj glavi
tučem sopstvenu
beskrajnu
razdiruću
usamljenost
jer drugačije ne umem
da postojim
I WAS BORN UNDER THE BAD SIGN
sreće
TOBACCO ROAD
i što su mrtvi duhom
svi
i što ne mogu ni sa kim
da pričam
bez da se dokazujem
što niko nema hrabrosti
a mi koji imamo
nama se smeju

TOBACCO ROAD

pevam na mikrofon
dim je i miriše na
hladno
podižem kragnu kaputa
i gazim dalje

I WAS BORN UNDER THE BAD SIGN

kroše
aperkat
nokaut

ja nosim plavu haljinu
slušam te predivne glasove
muškaraca koji deluju
hrabro
u mojoj glavi
sreću se samo hrabri
kukavica više nema
sreću se samo hrabri
i ne postoje ovi što
čitaju virdžiniju i
slušaju smitse.

*

za istim stolom sedimo
solomon burke
albert king
buddy guy
b.b.king
i ja
sedimo i pijemo
rakiju
nije amerika
nego beograd
stanična kafana
konobarica u borosanama
zima
ko zna koje godine
sedimo i pijemo rakiju


asfaltni bluz.

петак, 25. новембар 2011.

otok.

pevam ja juče otok
sa mare
na mikrofon
kao prava
pevam a momci sviraju
u ledenom bigzu
pevam i mislim na tebe
kako ploviš
severnim morima
a ja sam postala šlager pevačica
imam frizuru
k'o bisera veletanlić
i haljinu na cvetove
imam i orkestar
neki
jednog zgodnog na saksofonu
što me časti dupli vinjak u kafani.
pevam ja juče otok
od rundeka darka
pevam u ledenom beogradu
gde svi samo misle na svoje dupe
smrdljivo
pevam i smejem se svima njima
u lice.

среда, 23. новембар 2011.

za ove u bundama.

nije ovo za mene
već za ove što umeju
da poziraju dok se slikaju
za ove što umeju
noge da prekrste
ja ne umem ništa od toga
ni da hodam u štiklama
ne umem
ni da se smejem zavodljivo
ne umem
ni da gledam ispod oka
ne umem
nije ovo za mene
već za ove što mogu da budu
zle kad treba
i da podmeću nogu kad treba
ja ne umem i da hoću
lepo me vaspitali
dobar dan
doviđenja
ustajem u prevozu
jesam nekad kao dečak
umem i da podrignem
ali noge da prekstim
NE UMEM
utrnu mi i osećam se kao kurvetina
jesam nekad kao dečak
pljunem žvaku u dalj
i dreknem na utakmici
ali se makar ne osećam
kao da se jebem za pare.

nas dve.

imaš dve neprilagođene
jednu u njujorku
drugu na klupi
u parku
što je đubretar budi
imaš jednu na koledžu
što će kapu da baci u vis
i svi će da budu
ponosni
i jednu što ne ume ništa
sem da čuva decu i ručak da
skuva
imaš jednu što je velika
i jednu što je mala
ova što je velika
ta gazi život
jebe svima sve po spisku
da prostite
ova šta je mala
ta samo cmizdri
i mazi mačke
imaš dve neprilagođene
neće se te udati
kako valja
ko bi veliku ženu
što gazi
a ko malu
što plače
imaš dve neprilagođene
ali su srećne
boga ti poljubim.

понедељак, 21. новембар 2011.

da možemo da zaboravimo ne bismo bili ljudi.

ili bar emotivni ljudi
oni što plaču svuda
od kafane do gradskog prevoza
što plaču po ulici
parkovima
i podovima soba
oni što ne zaboravljaju
kako si igra lastiš
kako se ljušti pečeno kestenje
oni što vole sve uspomene
i lepe i ružne
i svi ljudi koji se vezuju za te uspomene
mornarskim čvorovima
da možemo da zaboravimo
ne bismo bili ljudi
a znam nekako sve više
ovih što zaboravljaju
to nismo ni ja
ni ti
koji se po ledenom beogradu
vozimo trolom
koji grabimo prevelikim koracima
po istom tom beogradu
usamljeni
kao neki depresivni likovi
iz crtaća
jer ipak sam ja tvoja drugarica
sa planinarskim rancem sitnica
i dve velike slike
jedna na kojoj ona odlazi
druga na kojoj je on otišao
i treća slika
čuvana ispod kaputa
koju crtam svaki dan
pomalo
gde sam ja mala od palube
smejem se sa vezanom maramom
gusarskom
a ti pišeš preko puta
pišeš i gledaš u papire
i srećan si.
i tako ti kažem
hajde da nikad ništa ne zaboravimo
da bi imali stalno o nečemu
da pišemo
da ne zaboravimo
spavanja na klupi
tužne rođendane
bivše ljubavi
propuštene šanse
neuspehe
hajde da ne zaboravimo
da bismo ostali ljudi
u ovom svetu gde više nema
turske kafe
komšija koji piju tu istu kafu
čitanja novina na trafici
naših prodavaca na pijaci
navijanja za lokalni klub
semenki kod dede na uglu
u svetu gde su ljudi zaboravili
sve
da bih mogli da žive živote
u kojima se ne sećaju ničega
sem nula na računu
slika sa letovanja
tržnih centara
i marki automobila.

четвртак, 10. новембар 2011.

zoki.

ja imam moju zoku
koja ima neke silne
mačke
sipa mi točeno pivo
moja borska drugarica
i sve to možda znate
a to koliko ona ume da zagrli kad treba
nemate pojma.

среда, 09. новембар 2011.

vrata.

jednom je lenka zaspala pored vrata.
čekajući njega da se pojavi.
nosila je crne vunene hulahopke i veliki džemper.
našao ju je prekasno.
spavala je pored vrata.
na pitanje zašto, ona je jednostavno, i iskreno rekla

ja spavam pored vrata, da bih te što pre videla.

kad smo dobro.u toplim danima.

čuva on mene
nije kukavica
k'o ostali
čuva me mnogo
nije k'o ostali
što su prodavali zbog
ribe
nekoliko piva
posla
tapkanja po ramenu
čuva me
dok šetamo u tri ujutru
gradom
šiba vetar
mi u crnim kaputima
pričamo
o nekim boljim danima
čuva on mene
jer svašta je proš'o
i ko zna šta ga čeka
ume taj da ceni
jednog drugara kabadahiju
k'o što kaže da sam ja
ume jer nas nema mnogo
čuva on mene
jer ga volim
k'o ćebe kad je hladno
jer ga volim iskreno
i drmusam ga da mu ne ode

život.

петак, 04. новембар 2011.

planine.

Ja tako odem do mojih devojčica
da im mašem pod prozor
mojim devojčicama
koje nisu moje
ali me nasmeju i učine me boljim
čovekom
mašem im a tata me drži pod ruku
moj veliki tata
planina od čoveka
na koga se nešto sve češće naslanjam
i taj moj veliki tata
sada nekako sve zna
i ćutimo
ali je lakše
kad se sve
zna
i isto tako je lakše
kad moja planina od tate
mene gleda plavim očima
i kad slušamo teški bluz
za nas teške ljude
pričajući o Brešanovom filmu
praveći se da sam malo manje teška
od njega.
I tako ja odem
do neke police za igračke
osećajući Dorine ruke kako me drže
za nogu
osećajući dve hiljade i nešto reči
strmoglavljenih na papir
o mom detetu
nerođenom
i dve hiljade bluz pesama
od Kleptona do Badi Gaja
od Džeja i Nedelje
do samo mog bluza morske obale
gde mašem mom planini od tate
mojoj planini od sestre
i mame
sa nekog broda
jer na kraju ostajemo samo
MI
da se borimo
da volimo
ne štedimo i
grlimo
jedna planina od porodice
koja se glasno smeje i plače
kad petkom gledam u igračke
i neko cveće
koje mi nijedan od vas
frajera
mangupa
pizdi
nije kupio.

четвртак, 03. новембар 2011.

berlinska.

ni ona se nije setila
ni ti se nisi setio
ni oni se nisi setili
niko se nije
setio
ali ja jesam
jesam
i bilo je mnogo čudno
kao što je čudno
što je sve to bilo
3.novembra neke godine
neki ljudi su se rodili
a ja sam gledala
prvi put
nebo nad berlinom
prvi put sam videla
jednu lepu stjuardesu
kako puši
prvi put sam se vozila metroom
i pevušila
bouvija
sve to 3.novembra neke godine
ja
sama u najlepšem gradu
na svetu
trčim
smejem se
učim
smejem se
dišem
smejem se
sve to 3.novembra neke godine
kada sam imala platu
novu torbu
mnogo više vere u sebe
mnogo više vere u nas
sama za šankom
bara u istočnom berlinu
sa točenim pivom
od pola litre
prepunim srcem
i slobodom u džepovima
sve to 3.novembra

prošle godine

godine koje se niko nije
setio
koju niko neće pamtiti
po berlinu
ali to je tako
kao košava
i zima
u ovoj rupi koju danas
moram da zovem
dom
u ovoj rupi koja slama
ljude
kao šibice
u ovoj rupi iz koje ću
jednom pobeći
na neko mesto
gde se ljudi sećaju
gde se dani ne provode
spavajući
gde se pije jedno piće
a ne deset
sve to biće
3.novembra neke godine
i nekako znam
da ću te neke godine
u tom nekom mestu koje nije rupa
biti potpuno
sama.