петак, 04. новембар 2011.

planine.

Ja tako odem do mojih devojčica
da im mašem pod prozor
mojim devojčicama
koje nisu moje
ali me nasmeju i učine me boljim
čovekom
mašem im a tata me drži pod ruku
moj veliki tata
planina od čoveka
na koga se nešto sve češće naslanjam
i taj moj veliki tata
sada nekako sve zna
i ćutimo
ali je lakše
kad se sve
zna
i isto tako je lakše
kad moja planina od tate
mene gleda plavim očima
i kad slušamo teški bluz
za nas teške ljude
pričajući o Brešanovom filmu
praveći se da sam malo manje teška
od njega.
I tako ja odem
do neke police za igračke
osećajući Dorine ruke kako me drže
za nogu
osećajući dve hiljade i nešto reči
strmoglavljenih na papir
o mom detetu
nerođenom
i dve hiljade bluz pesama
od Kleptona do Badi Gaja
od Džeja i Nedelje
do samo mog bluza morske obale
gde mašem mom planini od tate
mojoj planini od sestre
i mame
sa nekog broda
jer na kraju ostajemo samo
MI
da se borimo
da volimo
ne štedimo i
grlimo
jedna planina od porodice
koja se glasno smeje i plače
kad petkom gledam u igračke
i neko cveće
koje mi nijedan od vas
frajera
mangupa
pizdi
nije kupio.

Нема коментара:

Постави коментар