четвртак, 29. новембар 2012.

rečenica.



odgovorno je priznati da želiš da budeš neodgovoran.

уторак, 27. новембар 2012.

kafane.



pitam se danas
dok me otac vuče za ruku po pijaci
cvetkovoj
kako to uvek imamo pare za kafanu
kako to uvek neko zaradi za nekoliko pića
ne znam
ima to valjda veze sa vaspitanjem
sa onim što moj otac govori
uvek mora da se ima za kafanu
taj moj isti otac
radi od svojih dvadesetih
a ove zime nema za nove cipele
ima za kafanu
ponosno nosi svojih dva metra
vuneni kaput
plave oči
i stare cipele
ima za kafanu
naučio me i ja da imam
naučio me da ponosno nosim
beogradsko poreklo
plemensko poreklo
prazne džepove
taj moj isti otac
pušta mi tozovca za rođendan
priča sa mojim dečkom satima kao muškarac
sa muškarcem
kupuje cveće mojoj majci
ide u bolnicu kod moje bake
taj moj isti otac
verovatno brine svakog jutra
ali uvek ima za kafanu
da nema
ko zna kakav bi bio
ovako
on ume da mi da pola svinjskog uštipka
ovako
on ume kući da donese škembiće
ovako
me naučio da budem čovek.

ulica.



ulica jedna
u jednoj zemlji
sa po dvoje dece u svakoj kući
ulica jedna
gde ta deca
svoje male kamione
guraju po šljunku
ulica jedna gde žive
jedan dečak što mi kaže
ovo je kao u restoranu
kad spremim ručak
i drugi dečak
što me štipa za vrat dok ne zaspi
ulica jedna
lepa
dovoljno široka za trčanje
dovoljno uska za razmenu emocija
između kuća
ulica jedna
kojom guram kolica
srećna što sam
živa.

sutomore.



Ja nešto sve mislim
Nema veće sreće od kuvanog kukuruza
autića i košarke u luna-parku
neoprane kose od mora tri dana
truckanja po
putevima
montenegra
skadarskog jezera u 9 ujutru
jednog marketa na Cetinju
u kome bosa pakujem
podgoričko bijelo
dok mi Ljubica i Jelena šapuću
šta ćemo toliko večito gladne
danas pojesti
mi večito gladne
devojčice sa asfalta.

A onda njegovi drugovi
deca i smejanje
zbog ovog života
i onog drugog koji to nije
onaj život koga smo prestali da se sećamo

( čini mi se odavno )

zbog ovog našeg sada prvog
morskog života prepunog talasa nebrige
miris olova i kajgane
koju pravim u kuhinji njegovog odrastanja
spavanje u krevetu
gde je moj mali dečak
sanjao snove o
karijeri ozbiljnog novinara
obučenih u kašmirska odela
sa tankim kravatama oko vrata
koji drže svoje lule pune bosanskog duvana

( koji mi je jednom Bato dao da probam u kafani " Mornar "
pa sam se zagrcnula kao tinejdžerka )

otpuhujući težinu nataloženih vesti.

*

tu su sada neki
veliki snovi koje
sanjamo krišom
sa mnogo manje želja
ali mnogo više nade
nekad mislim
probuću se
nekad mislim
prestaću
da osećam težinu gemišta u lukama
i radost smejanja u luna-parku
malo me probudi život
ali znam da će sve opet biti

nekako drugačije u redu

da ćemo opet čitati ljubavne pesme
na terasi odrastanja mog dečaka
svesni stvarnosti više nego ikada
zahvalni što teramo dalje
još mnogo
moj dečak i ja
zahvalni što smo pregrmeli
i pregrmljavamo
tužne stvari koje namešta neko
svesni starnosti više nego ikada
gazimo
moj dečak i ja
dalje
dok se ja trudim da se on ponekad nasmeje
lepo
i prećutno obeća
sebi i meni
da ćemo sledećeg leta da idemo opet u sutomore.

Igračka plačka.


Zašto više nema
Žrtvovanja
Ili se sve baš u neku
Žrtvu pretvorilo
Zašto više nema zauvek
I zašto se ljubav ne ozvaničava
Zato što nema smisla
Zato što to uvek jedno uradi na silu
Zato što još mnogo pre
Nego što dođu problemi
Neko pravi kompromise
Oko stvari naizgled nebitnih
Zapravo važnijih od bilo čega
Onda neko samo prestane da dolazi kući
U 7 nego dolazi u 9
Prestane da dolazi kući uopšte
Neko se ugoji
Neko smrša
Neko se zapusti
Nekom opadne kosa
Neko se zaljubi
Neko poželi da je sve kao pre
Ostanu samo slike sa venčanja
Svi nasmejani
A sigurno je neko tad bio tužan
On je sigurno pomislio
Kako je zreo za ženidbu
Ona je mislila da je to njen dan
U stvari on je mislio
Zašto nije kresnuo neku
Svetlanu iz četvrtog sedam
A ona je prećutno ubeđivala sebe
Da ovo sve TAKO TREBA
Nema tu sreće nikakve
Sreća leži sakrivena ispod odluke
Da nikad nemate dete
Nego kuče
/ Za decu niste spremni /
Da nikad ne šetate ruku pod ruku pijacom
Da on nikad ne pusti bradu
A ona dlake na nogama
Sreća leži u kokicama i serijama
Kad znate da vam se beži od stvarnosti
/ i to prećutite /
Ona leži u odgovornosti
Da priznate jedno drugom da zauvek želite da budete
Neodgovorni
Da priznate da nećete kako treba
I kako mora
Zašto više nema
Žrtvovanja
Ili se sve baš u neku
Žrtvu pretvorilo
Zašto više nema zauvek
I zašto se ljubav ne ozvaničava
Zato što nema smisla
Zato što se rodiš
Brzo prođe mladost
A živeo nisi ništa
Danas se venčavaš da bi se
Razveo
Kao što se smeješ da bi
Plakao
Gladan si da bi
Jeo
Ko će onda da produži vrstu
Da rodi jedno
Dvoje
Troje
Petoro
Sedmoro
Neko drugi
Ko drugi
Neko ko se ne boji
Ko se ne boji
To već ne znam.

четвртак, 15. новембар 2012.

znanje imanje.



Bilo je jako hladno. Sedele smo na klupi u Tašmajdanskom parku.
Uzela sam neko lepo belo vino. Posle smo pevale " Fikretu " , tu meni omiljenu pesmu Zabranjenog Pušenja. Deluje mi sada, da je to bilo jako davno. Ono što je tada postojalo, a sada više ne postoji je osećanje neskonačne slobode u vazduhu.
Ta sloboda nestaje i vraća se već deset godina.
Nikad ne znam kad tačno ode a kad se ponovo vrati.
Ne znamo šta želimo. Tada smo znale.
Možda i nismo a sada mi izgleda da jesmo.
Imaš 25 godina i svaki drugi dan menjaš šta želiš da budeš u životu.

Dobro si dete, generalno. Paziš na porodicu, redovno kuvaš ručak i bacaš đubre. Pri kraju si faksa, malo si otegao, ali nema veze. Radiš na sebi, ne pijančiš, izlaziš samo ponekad, u suštini si jako dobro dete. Isto tako, u suštini, ne znaš baš šta hoćeš. Radićeš za platu. Nikom nisi na grbači, mnogi su tebi, sisaju energiju, ali ti teraš.
Dobro si dete, generalno. Jedino od čega suštinski patiš je mali disbalans u razumevanju sa svetom. Maštaš o jednostavnim stvarima, putovanjima i porodici.

Možda i nismo bile tako srećne, tad, ali sada mi izgleda da jesmo.
Odzvanjao je ceo park od smeha. Zajedničkog.
Sećanje je jako relativna stvar. Jako je živo, do god se deli sa nekim.
Tu onda postoji neka zajednička interpretacija sećanja.

Posle smo pevale " Fikretu " , tu meni omiljenu pesmu Zabranjenog Pušenja.
Istinski sam verovala da nema stvari na ovom svetu koje ne možemo da uradimo.
Da ne pereš više tuđa stubišta i da počneš ispočetka.
Jedan blistavi osmeh u beogradsko ledeno jutro upućen njoj koja ulazi u autobus 65.
Tako nebrojeno puta.
Zagrljaj i čujemo se ujutru, da prepričamo sve što se desilo.

Sloboda je zapravo bila i ostala sublimat sledećeg - nas dve, tramvaj i autobus, vino i ta naša klupa. A za ostalo ćemo se već nekako snaći.

уторак, 13. новембар 2012.

zimska.


umorila sam se od objašnjavanja
od onoga
ne mogu da objasnim
ne mogu da sročim
umorila sam se od
straha da ne preterujem
umorila sam se od objašnjavanja
koliko mi ljudi i stvari
stalno nedostaju
umorila sam se i lakše je da priznam
da sam posesivni
emotivni
čudni
čovek koji hoda misleći da će se ugušuti
od tolike ljubavi koju je spreman da
da nekom
ali to niko više neće da uzme
i tako
ukrug
ukrug
ukrug
zatvaranje u sobu
sedanje na krevet
plakanje
sputavanje
beskrajno dugačko
kao ograničenje brzina na skuteru
i ta svest
da ja uvek čekam da neko dođe da me voli
i da je to čekanje nešto na šta sam navikla
da sam zbog tog čekanja toliko bezrazložno tužna
u stvari je to zbog hroničnog nedostatka ljudi
koje bi bombardovala ljubavlju
o kojima mi brinula
eto.
koliko je dosadno sve to
koliko sam dosadna ja
tačno znam smeje mi se neka picerija
ili palačinkarnica
mačka u ulazu
i rečenica koja odzvanja
ovo je ona ludača sa prvog sprata
što deli kolače po zgradi
smeši mi se i
ne mogu više
naporna si
smeši mi se samo zato
što ne umem drugačije
a nikad nisam ni umela.

to više ništa nije ni važno
samo sam sve pogrešno naučila
sve
sve
sve
ali nema više nazad
potrebno je pokupiti se
racionalno ukinuti
preterane emocije
preteranu pospanost
preteranu ljubav
ojačati
ogrubeti
osmehivati se ( kurvinski bez emocija )
već jednom
shvatiti da NIJE normalno
voleti mačku komšije prodavce sa pijace iz trafike iz maxija
nije to se ne radi
to se zove rasipanje energije
treba graditi karijeru
osmehivati se ( kurvinski bez emocija )
ne plakati nikad

prestati sa SAMOSAŽALJEVANJEM
PRE STA TI

ne želeti stvari koje povlače odgovornost
ne želeti deljenje
nema deljenja
samo sami
sami

večito mladi a onda tako matori
starenje u sekundi
za noć

dobar dan dobar dan.
stigla je zima.
divno je sam radovati se svemu
dok ti se deru u uši da nisi sam
malo morgen
razumem ove što pričaju sami sa sobom
i oni su tako voleli pa ih je zajebala
neka bezosećajna budala
to je svet
baš taj svet koji ja
ne mogu.



четвртак, 01. новембар 2012.

dom.


toliko nebitnih stvari
izaziva čudnu
zabrinutost
raznih ljudi
njima je samo potrebno
podsećanje
na količinu ljubavi
koja ne sme da prođe
da je ne vide
ti
veliki dečaci
i odrasle devojčice
šta ćemo jesti
šta ćemo piti
koliko ćemo zaraditi
gde ćemo živeti
gde putovati
to je tako
savršeno nebitno
kad hvatamo osmeh
i zagrljaj
u letu.

Marija koja ne misli na sebe.



Marija ima trideset godina. Rođena je u Beogradu, jednog proleća.
Marija radi u trafici. Svakog jutra ustaje u pet. Svake večeri leže u osam, posle dnevnika koji ne gleda, i posle crtanih filmova koje gleda.
Marija nije ni srećna, ni tužna. Raduje je topao dan, grejalica sa dve šipke i tulumbe u poslastičarnici kod Cvetnog trga.
Marija svakog dana razvrstava novine, magazine, časopise. Briše pakovanja žvaka od prašine. Kada pada kiša, pažljivo razapinje ciradu. Ne sme da pokisne ono što mora da proda.
Marija ne čita i ne jede ništa što postoji u trafici. Kada primi platu, pokuša da napuni zajednički frižider. Kao dete, skupljala je kutije od cigareta, klikere i salvete. Sada su to dragoceni delovi njene sobe. Iako Marija ne puši, ne igra se, i ne koristi salvete dok jede.
Marija svakog dana kada dođe kući sprema supu od paradajza iz kesice. Uvek ih u ostavi ima više od dvadeset. Ponekad, stavi mrvicu bibera. Ponekad, stavi mrvicu origana.
Kada spava, Marija sanja drvene kućice za ptice prepune klikera koji prave kišu radosti za neodraslu decu. Njeni snovi su kratki filmovi o radovanju drugih.
Trafiku posećuju razni ljudi. Mangupi, menadžeri, stjuardese, bankarke, mlade mame, zabrinute deke. Ponekad je pitaju da li zna nešto o nestašici ulja i ponovnim izborima. Marija se blago osmehuje i odmahuje glavom. Srkne čaj iz termosa.
Kada dođe vreme razmene sličica iz kesice, Marija navija da klinci što pre sakupe sve. Mada, uvek ostaju neka prazna polja koja muče male kolekcionare.

Kao što u njenom životu postoje polja koja niko nije popunio.