субота, 04. мај 2013.

svici na bagremu.


mama kaže
između dva zalogaja baklave
da iako tvrdim da želim jednostavne stvari
te stvari su vrlo komplikovane
nekako u pravu je
mame su uvek u pravu
želje mi udaraju nokautove
ovog proleća
nemilosrdne su
tako je normalno što se ne branim
samo stojim
ličim sebi na bagrem
dom za svice
želje mi udaraju nokautove
poneki aperkat
kroše
a ja samo stojim
čekajući da me odvedeš za ruku
tamo gde ćemo biti slobodni i srećni
tamo gde ćemo nešto zajedno da sanjamo
gluposti neke
ali samo da sanjamo jer ovako
stojeći
gledam kako život prolazi pored mene
sa životom i ti
otići ćeš
nekako to danas znam više nego ikad
otići ćeš
a ja ću se čitav život pitati zašto si
otišao
zašto nismo imali decu i vučjaka
kad stanem i kažem to sebi
bude mi toliko strašno da poželim da stanem na
želežničke šine
ali tu gde bih ja stajala
vozovi ne bi prolazili
koliko je samo strašno kada gledaš nekog kako odlazi
ne možeš ništa
koliko je samo strašno kada neko koga najviše voliš
želi potpuno drugačije stvari od tebe
koliko je strašno što čovek sve može da proguta
sve te teškoće koje mu namešta ovaj slot klub
svakodnevnice
poneki osmeh dođe i ode
za ostalo se uvek snađemo.

Нема коментара:

Постави коментар