уторак, 01. јануар 2013.

berlin moj.


taj predivni ogromni grad
u kom sam se smejala
oko cele glave
gde sam vrištala u telefonsku slušalicu
neke govornice
tekstove bouvijeve pesme
trčala po muzeju jednom drugom
petom
gledala u poslednju fotografiju
đani versaćea
sedela sama u barovima
pila pivo
imala u beogradu posao koji nisam volela
život koji mi nije trebao
berlin moj
taj grad sa srcem ogromnim
gde sam bila najsrećnija na svetu
celom
sama i slobodna
koliko mi samo nekad nedostaje
metro
krofne i perece
mauer park
berliner u krigli
leden i točen
koliko mi samo nekad sve to
nedostaje
taj moj grad
gde pričaju ljudi jezikom koji ne razumem
taj moj grad u koji sam bila sigurna
da ću se vratiti nekad
sada nekako mi teško i da pomislim
na to
sada nekako moj obični život
nije više za neobične stvari
taj berlin je tako dalek
iako mu se mirisa sećam
aerodroma
sa lepim stjuardesama
moje karte iscrtane
mog obećanja da će to sve jednog dana
zaista biti moje
koliko su obećanja smešna
sve se od tad promenilo
prošle su dve godine
ja nemam više posao koji ne volim
nisam diplomirala
i dalje se bojim da spavam u mraku
maštam o stvarima koje mi deluju
nedostižne
neki prave karijere
ja pravim stepenice snova
hodajući
osmehujući se
puštajući da samopouzdanje i ambicije
očešu moje rame
prođu
odu kod nekog ko ih može zagrliti
berlin moj
grad bez straha
zato ga volim
niko se tamo ne boji
čak ni ja
ni svađe u kafani
ni metroa noću
ni beskućnika
to je moj grad
veliki
pomalo prljav
u kome bih mogla da perem čaše
i možda postanem pisac.

Нема коментара:

Постави коментар