Imagine.

Slično je ovako
počinjalo
pre dvadeset godina
Prvo komešanja
onda neredi
ulice i stadioni
a onda se više nije znalo
ko će protiv koga
i čitav taj stadijum
besnih pasa
odužio se
kao gladna godina.
Preko dana
ne mislim
nemam kad
i bolje bi bilo
da televizor ne palim.
Onda me samo tresne
negde između plate
i popijene kafe
novih stvari koje
pišem
da nam slede nova
nasilja
ratovi
mučenja
i pitam se
dokle.
Jednostavno
nije fer.
Dvadeset tri
u vetar.
Dvadeset tri
i ako si bez
avionske karte
i torbe
onda si bez života.
Sutra će tući moje
moju mamu na pijaci
mog tatu u prevozu
moje prijatelje u parku
moje komšije u šetnji.
Nije me briga ni za posledice
ni za uzroke
hajde samo da prestane
ovaj horor film
i da ljudi konačno krenu
da se raduju
prvoj jutarnjoj kafi.