петак, 01. април 2011.

jedan deo paralelne realnosti.

To sam radila hiljadu puta, paranoično mu zvonila na vrata u rane jutarnje sate, tražeći u vazduhu sobe miris parfema neke druge žene, a zatekla bih ga kako spava, igra igrice ili ga jednostavno ne bih zatekla. Onda bih sedela sama u kuhinji, kao ostavljena domaćica iz predgrađa, pila rakiju iz šolje, spavala na podu, on bi me samo preskočio, bacio vijatnamku preko mene i legao da spava. Uvek sam se budila pre njega, suvih usta, i odlazila. Najbolnije od svega, ipak je bio taj momenat samog izlaska, u dva poteza stavljanja naočara, plakanja, pa pokrivanja ćebetom kad dođem kući i ponavljanja da to više nikad neću uraditi. Ovaj put, bilo je drugačije. Uzela sam kožni mantil i izašla. Sačekao me kod trafike, kupili smo boks cigareta i zaključali se. Ja sam mami javila da neću neko vreme dolaziti kući. I nekako, kao da se u sekundi, sve rešilo.
*
Nismo mnogo pričali. Ni inače, ni sad. Nije bilo o čemu. Samo ovaj put, ja sam bila daleka, a on je bio blizu. Nadrealno blizu. Stajala sam na prozoru, bosih stopala u njegovoj mornarskoj majici i nekako je sve bilo u redu. Jutro je bilo januarsko i hladno, ja ponovo nisam spavala, ćutala sam i pušila, misleći na daleke svetove. Na Peru,na Meksiko, na Indiju. I odlučila sam da odem. Tu, na Miloševom prozoru, jednog januarskog jutra. Povukao me rukom za majicu, pala sam na krevet, i otvorenih očiju gledala u plafon, razmišljajući da bi Miloš i ja bili verovatno najidealniji par da ne živimo u Beogradu. On je imao love, mogao je da putuje, ja sam putovala manje, ali nije da nisam. Bežanja u Pulu,u Rijeku, na Šoltu i Mljet i Vis bili su nešto što je uvek stajalo kao opcija. Mislila sam na moj mali stan u kome bi imala atelje, slikala, pravila instalacije i pisala, a Miloš bi sedeo i svirao rane Stonse.
*
Sledeća scena : ja kuvam ručak, Miloš postavlja sto. Ja se trudim da budem domaćica, on se trudi da bude normalan. Opipavamo početke, smotani, pravimo se da su to naše uloge. I teško je. Jutarnji soundtrack „ Ljubav „ Jarboli, u kome ostavljamo prljave sudove i odlazimo na reku. Jako malo pričamo, i u nekom trenutku, negde između reke i kopna on izgovara : Hajde da budemo zajedno. Stvarno. Mislim da nije ni završio rečenicu, a ja sam već videla sebe u tramvaju. Ljubavi sam se bezgranično bojala, iako sam je čekala svakom momenta.
*
Ne mogu,Miloše, čujem sebe kako izgovaram. Ne mogu, nemoj da si tako predvidiv. Miloše, ja hoću da mene neko odvede daleko, da budem slobodna. Da me spasi od sigurne smrti, i još sigurnije depresije. Ovo nije moja priča, nije moj svet, ništa ovo nije moje. Mislim da je shvatio da neću ostati. Vratili smo se u stan, ja sam uzela stvari i bez reči izašla napolje. Kupila sam energetsko piće na trafici, zapalila cigaretu i krenula pešaka kući. Smešila sam se, bilo je gotovo.

Нема коментара:

Постави коментар