четвртак, 02. фебруар 2012.

oko ručka.

jednom neću čuti
je l' ti trebaju pare
neće mi trebati
jednom se nećemo svađati
oko ručka
i neću dolaziti ujutru kući
sa šminkom od juče
i tugom od prejkuče
jednom ona će doći
ješćemo saher tortu
i smejaćemo se
jednom se neću sećati
mirisa prženog luka
silazaka da bacim đubre
moje mame kako kači zavese
zaleđenog veša na terasi
neću se sećati svih tih stvari
koje su ubijale decenijama
neke predivne ljude
jednom dora će trčati sa sladoledom
u rukama
i ja ću trčati za njom
puštaćemo zmaja
i nikada nećemo odrasti.

do tad mi samo ostaje da spavam.

Нема коментара:

Постави коментар