недеља, 04. децембар 2011.

oko stola.

Ona i ja odrastale smo u gužvi.
Nikad tu nije bilo nikakve forme. Bilo je samo jedno veliko, ogromno more ljudi. Maminih i tatinih prijatelja, sa košarke, odbojke, sa VEŠ-a, iz KST-a, iz gimnazije, sa fakulteta, sa radnih akcija, sa posla. Mnogo, mnogo ljudi. Neki su se uklapali, neki prolazili kroz kuću, a neki na sve to gledali kao ogroman cirkus. Mi smo uvek bili glasni, sve se pričalo na glas, i šta treba i šta ne treba, mnogo se jelo, a i pilo. I uvek je bilo toga - da se nabode i da se nazdravi.
Sem toga, bilo je dobre muzike i kad nema struje, na kasetofonu - drndafonu.
A bile su to neke mnogo ružne godine.
Moja mama je da bi nas dve odrasle u gužvi, a ne u ratnoj zemlji koja se raspada napravila jednu divnu stvar - geto. Tu smo bile nas dve, moja baka koja se zove kao gospođa Broz, moj planina od tate i mama. I tako smo se mi, nekako uvek sklanjali u naš stan.
Naš stan sa velikim stolom i stalnim čangrljanjem sudova u kuhinji.
Naš stan gde je muzički stub bio nešto najvrednije što posedujemo.
Naš stan u kome nije nikad postojao ceo servis ili komplet čaša.
Kako su se ružne godine naslanjale jedna na drugu, ili se meni, nedovoljno odrasloj, to samo tako čini, naš geto postao je ceo moj svet. Ali, i ceo njihov svet. Tu se sve dešavalo. Tu smo se smejali, plakali, grlili, odrastali, starili. U tom getu smo se nas dve prvi put napile, prvi put imale dečka, moj tata je stavio nove zube, a mama promenila frizerku. I nikad se nije preterano izlazilo.
Na kraju, uvek smo ostajali samo mi, nas petoro, i u poslednje vreme, jedan aerodrom. Možda sam na tom aerodromu i najviše porasla.
Tu sam prvi put shvatila da će možda jednom taj svet prestati da postoji.
Da ću možda ostati baba-devojka.
Da možda neću imati decu.
Da je usamljenost normalna stvar.
Da je nedostatak ljubavi normalna stvar.

Ona i ja odrastale smo u gužvi. Uostalom, kao i njih dve. Danas, mislim, niko nije odrastao srećnije od nas. Sa prženicama na plaži i hleba, mastialeve paprike i luka, dok nas mama uči da pevamo " Sa druge strane jastuka " od Bajage. Danas, znam, niko nije odrastao srećnije od nas. Zato, nas četiri, umemo da se smejemo, i biramo između pečenja sa kožuricom i mladog sira. I tu dolazimo do toga, da taj geto ima još tri dopisna člana iz Tamnavske ulice.
Zajedno, svi mi hodamo kroz život, i smejemo se dok se dešavaju strašne stvari. Zajedno, geto i njegovi dopisni i povremeni članovi, čine ceo moj svet.
Danas, mi ne izgleda strašno ni to što ću kad diplomiram raditi na trafici.
Danas, mi ništa ne izgleda strašno jer imam sve te divne ljude sa kojima sam odrastala.
Danas, sam prvi put shvatila, da se u ceo taj haos potpuno uklapao i on.
Mada se nas dvoje više nismo uklapali, izgleda.

Makar, u onom smislu da bih se udala za njega. Danas, ja, moja mama i tri dopisna člana iz Tamnavske ulice slavimo jedan rođendan. I starimo. Ili rastemo. Ovo drugo, ipak zvuči lepše. U tim uslovima, svaki uspeh nekog od nas je kao Nobelova nagrada. Takođe, u tim uslovima, može da se jede sarma u ponoć. Svi mi, mi smo jedna velika, ogromna, porodica. Svi mi imamo mnogo još da gazimo ovaj život.
Ali imamo i mnogo prženica na plaži da pojedemo.

Želim da verujem da smo pobedili.
Večeras znam da jesmo.

njima se život dešava u hodu
i ne haju
jedu pečenje i pevaju
njima se sve dešava u hodu
smeju se
gledaju preko velikog stola
da ti sipam kiselu
sipaj
dogodovštine sa letovanja
oliver
indexi i
azra
njima se život dešava u hodu
haosu se smeju u lice
i uvek imaju para
za ćuretinu na kalencu.

Нема коментара:

Постави коментар