Slušali smo ranog Majlsa.

Emilija : Ja inače ne jedem krempite. Nikad.
Boris : Vidim, vidim.
Emilija : Nego mi došlo nešto sad.
Boris : Pa jedi.
Emilija : Ima još ?
Boris : Ima još jedna.
Emilija : Daj.
Boris : Kad si jela poslednji put ?
Emilija : Juče.
Boris : Ne laži.
Emilija : Ne lažem, majke mi.
Boris : Kako ste se upoznali ?
Mrak.
Emilija : Pa, nije kao da je bilo potpuno neobično. Radila sam knjižari. On je došao, tražio poslednjeg prevedenog Begbedea. A ti znaš koliko ja volim Frederika. I onda smo pričali, pričali, pričali. Dok nije došla Marica, terorista, da predam smenu. Sačekao me i otišli smo na pivo. Na tri piva. Na pet piva. Sledeće čega se sećam je jutro, ulica kojom prolaze trole. E, nije bilo black out pijanstvo. Samo je bilo na prazan stomak. I tu sam se iznenadila. Izašla sam iz stana. Sutradan smo se sreli na žurci. Ceo Beograd se sreće po žurkama. I tu smo pričali. I shvatili da ... smo bili zajedno svuda i da se nismo poznavali. I da je stariji od mene deset godina. I da izlazi svaki dan. I da zarađuje mesečno deset puta više od mene ( ovo sam se zapitala pošto pije samo dupli džin tonik, sa stranim džinom ). Ukrala sam flašu tia marie, sela sa njim na motor i vratili smo se u ulicu kojom prolaze trole. Ništa se nije desilo. Učila sam iz rečenice u rečenicu kako neko ko završi književnost može da pravi pare. I ima ikea sto. I lampu. I da živi u potkrovlju, na Vračaru, gde je čak i wc dizajniran. I da vozi motor. I da ima najgotivniji crni kožni mantil ikad. Slušali smo ranog Majlsa. Opet sam tu prespavala. Lep vikend, spavaš kod nepoznatih. Iskreno, nisam mislila da sam se zaljubila. Mislila sam da se dobro zabavljam. Kao i uvek. Dva koraka dalje, i pogrešno proceniš. Otišla sam na odmor, nisam se javila. Zapravo nisam ni imala broj telefona. Prvi beogradski dan, posle letovanja u Dalmaciji od deset predivnih dana, srela sam ga u kafiću. Tu me pitao – A je li, ti si sad moja devojka ? Smejala sam se i pila limunadu. Uvek sam se smejala sa njim. Ma lažem. Tako izgleda iz ove perspektive. Godinu dana kasnije, upala sam u restoran u kome je sedeo sa porodicom – znaš, to je jedan od onih restorana gde je sve sto evra, gde izlaze ljudi u bosovim odelima i žene sa peglanim kosama i cipelama na štiklu – ugasila cigaretu u potaž njegove tetke i rekla da ga vodim sa sobom. U sledećem kadru, mi trčimo, moje plave martinke ubijaju beogradski asfalt, on me stiže, toliko je slobode da jednom mestu, da mi se čini da ću se ugušiti, upadamo u stan, pakujemo se, i... Tu sam se zajebala.