уторак, 09. фебруар 2010.

kafana.

otišle smo na rakiju.
jer smo jedna drugu skupljale usput.
od emocija.
od svega.
od studiranja.
od života.
i pile smo rakiju.
i vikale.
gledale smo
" Rudarsku operu " i ja nisam mogla da hodam.
žao mi je ljudi koji ne razumeju to.
rekla mi je nemoj nikad da me izdaš
i zagrlila me.
moja mala drugarica mene kravu od 70 kila
i plakala sam opet.
imam 70 kila i jaka sam žena
smejem se glasno i volim glasno.
naručujem pesme u kafani kad hoću.
volela bih da umem da lomim čaše.
i da mi neko svira makedonske narodne pesme na uvo.
hodale smo po hladnoći
i ja sam se onda smejala.
kafanama. životu. nama dvema.
koje se toliko bojimo da će nas strah pojesti.
koje se toliko krijemo da će nas to pojesti.
i dođe mi da kao u jednoj drami koju mnogo volim
jednu kafanu razbijem a u drugoj pijem.
i da naručujem da mi pevaju tozovca i da plačem i smejem se
i da me baš briga.
i da ne nosim suknju i da ne budem žena.
makar malo.

3 коментара:

  1. I ja bih.Sve to.Ili samo da imam jednu takvu.Još kad bih znala gde da je nađem...

    ОдговориИзбриши
  2. Mislim da ću sad da sednem i većinu tvojih postova da prepišem u dnevnik.
    <3

    ОдговориИзбриши
  3. Naucicu te ja da lomis case bez da ruke budu krvave:)

    ОдговориИзбриши