dečak jedan.

moj dečak ovih dana
malo teže hoda
bole ga leđa
umoran je i malaksao
pije neke lekove i bolje mu je
iz sata u sat
ali se ja brinem onako kao
i uvek
iako je doktor rekao
da je sve u redu.
moj dečak se ovih dana
možda samo umorio
mom dečaku se možda samo
sve skupilo
to što puno radi
to što je vrlo često
neutešno tužan
a ne priznaje
kako su to čudni
neki geni crnogorski
možda mu se samo prispavalo
možda ništa od ovoga nije
istina
nego ja objašnjavam sebi
da bi manje brinula.
moj dečak ovih dana
spava u fetusnom položaju
ja ga uspavljujem i pričam
neku priču o baobabu i diplodokusu
onda dugo držim oči otvorene
u mraku
gledam ga kako sanja i znam
da ljubav uvek pobeđuje.

podići ruku.

" Oni gradovi daleki još se dalji danas čine. "

- Arsen Dedić

sva ta prošlost koja se svaljuje
na moja ponekad pogrbljena leđa
bez redosleda datuma
svaljuje se uvek dok hodam beogradom
sama ili sa nekim
to nema veze
u svakom drugom gradu na svetu
ima te slobode
meni potrebne
ima tog smeha
svima potrebnog
onda je negde jako iskreno
priznati
reći
mislila sam da mogu
a ne mogu
više ništa
biti pizda ili slabić
nije karakterna osobina
već stanje koje ne prestaje
opet retki to priznaju
evo ja dižem ruku
jesam i pizda i slabić
i užasno sam nesposobna
da se izborim
sa tvojim bivšim devojkama
sa tvojom tugom koju nosiš
kao neki ranac
sa očima koje gledam pune suza
a iste te suze nikako da krenu
mislila sam da mogu
a više ništa ne mogu
sem da spavam i ne izlazim iz stana
da se slučajno ne bih setila
da me neko slučajno ne bi
nesvesno povredio
da se ne bi pojavila neka žena
uspešnija i lepša od mene
jer ništa to ne mogu
prosto jednostavno tako
dižem ruku
ne odustajem ali je dižem
da se javim da sam pizda i slabić
i mali čovek
kad se prizna nije toliko strašno
mnogi nisu to uradili nikad
pa su se mučili i patili i nije im lako
bilo
ovako kad priznam
pade jedan kamen
pade jedna stena
počne jedan život novi
u kome mi kažeš
hajde da radimo nešto sa tim stanom
u kome ti obučeš sako mog tate
i toliko si lep
nekako pravi čovek
počne život
pa mogu da se nadam da će sutra
na vrata ući neka sreća
dok ti pravim puding od čokolade
jednog oktobra popodne i nadam se
da ćemo biti u redu
ja i ti
zauvek.

lament nad manježom.

Vladimiru Bogdanoviću

Javili ovih dana
da se zatvorio Manjež
čula sam u prolazu i glupo
pomislih da je to
što ga nismo češće obilazili
pomislih da je to
što ga nismo čuvali
kao što čuvamo
Mornar Čuburu Majdan Jablanicu Zoru Sunce
Kalenić
i onu našu kafanu kod gazda Nikole
gde Smilja donese najbolju teletinu
pomislih da nismo možda baš mi krivi
što Manježa više nema.
Javili ovih dana
da se zatvorio Manjež
Setila sam se svega
prvu platu zarađenu na televiziji
potrošila sam tu
na tikvice i pivo i čorbu od paradajza
bila sam jako važna i mala
nisam imala nikoga i čekala sam da neko dođe
i da me voli
Posle jedne večeri u Manježu
gde me video kolega sa fakulteta
kako pijem rakiju i mezim
rekao mi je
Ti ćeš da mi rodiš troje dece
imaće ruska imena
ja sam se smejala i bilo mi milo
a nikad nismo bili zajedno
pa mi je sad još smešnije.
U Manjež smo uvek išli posle predstave
u JDP-u
i stidljivo maštali kako ćemo jednom raditi
u tom pozorištu nad pozorištima.
Jelena moja mi je jednom
baš u bašti Manježa rekla
Čoveče koliko trebaš ovde da se udaš
ali je to bilo posle
kilo-kilo
pa se uvek pitam da li je bila ozbiljna.
Javili ovih dana
da se zatvorio Manjež
pa se nešto nosim mišlju
da sednemo na one šipke ispred
i popijemo jednu s nogu
da nam se ne naljute
kafanski duhovi
oni nas tanane
nas što po stolu rasipamo emocije
čuvaju više od bilo koga.

stvaran svet.

Nije mene život šibao
ali kapiram biće i toga
nije
sve je bilo u redu
samo što ja nikad nisam imala
neke želje i ambicije
preterane
to je valjda bilo svima problem
sem meni samoj
Nije mene život šibao
nisam nikad bila gladna
moj tata nije varao i ostavio moju mamu
ponekad bi otišli na more
uvek smo imali geto iza vrata
Nije mene život šibao
trebalo bi da me je sramota
da kažem da sam tužna
ali nije
budim se svakog jutra sa tim
tupim bolom u stomaku i teškim kapcima
nekako skotrljam dan
pobeđujem u disciplini
najbolji posmatrač života
u kome ne učestvujem čak ni kao
rezervni igrač
mogla bi o tome da pišem danima
ali neke preterane svrhe nema
te stvari se neće promeniti
jer sam suviše iskrena i suviše nespretna
da nekad lažem
da nešto smuvam
da nekog izvozam
da imam taktiku
te stvari se neće promeniti
baš kao i hodanje bulevarom u antidepresivne svrhe
baš kao i moja dečja soba u kojoj spavam
/iako imam 26 godina /
baš kao i to da sam jako često
jako
i samo jednostavno
strašno
usamljena.






"There’s a language, I think it’s called Mescalero, in which verbs don’t change tenses.There’s no future or past tense in that language. I was thinking…..if we could learn that language,we could live longer…"

Koš.

Odrastati u sportskoj porodici a ne biti sportista, znači da ili ćete biti pasionirani ljubitelj istog ili ćete ga mrzeti. Od kad znam za sebe, gledam samo i jedino košarku. Ta zlatna petorka – Bodiroga, Danilović, Đorđević, Divac i Paspalj napravila me je boljim čovekom. Nema tu kolektivnog radovanja. Što reče Gorčin Stojanović sportski uspeh je uspeh pojedinaca, ili skupa pojedinaca ( parafraza, ali suština je tu ) i tu nema mesta za svojatanje. Niti bilo kakvog uspeha zemlje. Pa ipak, postoji nešto što se zove učenje. Naučiti kako se pobeđuje, kako se bori. Kako se voli i kako se daje. Ubacivanje u koš i to je to. Nema dalje. U mom prilično živom pamćenju stoji nekoliko stvari – Danilović preko Sabonisa jedna je od prvih. Inat i borba. Ili si najbolji ili ne postojiš. Mnogo pre kapitalizma košarka me naučila tome. Kasnije, otkrivajući ko je bio Radivoj Korać a ko Ivo Daneu, košarka je postala neodvojivi deo svakodnevice. Stati na balkon skupštine, najveći je uspeh karijere. Ja sam bila često ispod, sa suzama u očima, i to smatram patriotizmom. Pokloni se pred herojima, a oni su to bili. Žarko Paspalj, možda više od svih. Nije bilo srećnijeg deteta od mene, kada me jednom na Kalemgdanu, u prolazu, pomazio po kosi. Viđam ga ponekad kod Kalenića, i nadam se da ću se jednom ohrabriti da mu pošaljem piće. Danas, košarka opseda Evropu. Danas, Srbija igra kao tim, predvođena jedinim pravim gospodinom među košarkašima. Da li će osvojiti nešto, to je pitanje. Naši imaju najsrčanijeg među debitantima – Raška Katića. On više od svih, uči nas životu. Možete biti debitant i u 33.godini. I biti vrlo dobar. Naši imaju i kapitena nad kapitenima. Koji nikako da se odmori. Naši imaju slobodu i duh, pokret koji retko koja sportska reprezentacija može da ima. Košarka se gleda više nego ikad. Jer nas uči životu.

jedna je majka.

Nema tih para
Nikad ih Jelo sine
nismo ni imali
bilo je srce veliko
bio je tepih izlizan
bilo je vina
bilo je paprikaša
domaće pileće supe
u koju bi neretko plakala
jer sam toliko daleko od toga
da imam porodicu kakvu imate
ti i tata
Nema tih para
Jelo sine nismo ih ni imali
nikada
bilo je problem jedan treći peti
uvek smo se smejali
bilo je da nema da se plati račun
bilo je da se nema za letovanje
ali uvek smo pevali
e pa zato
nema tog problema koji će da me savlada
nema tog koji može da me pobedi
jer to zdravo kafansko vaspitanje
da se lome čaše smeje i plače
jer to vaspitanje majka
ne može da se plati nikakvim parama.
I možda je došlo neko drugo vreme
možda su došli neki drugi ljudi
možda su svi oni jači i bolji od
nas
ali ima ta jedna stvar koju oni ne znaju
a to je da kad zatvorimo vrata
i odvrnemo splet vranjanskih u podne
nema jačih od nas.
Nigde.

moja jelena

kaže neću da me neko vaja od gline
pa da me posle ne zove tri nedelje
tu ona gađa u centar
moja jelena takođe kaže
da je prava stvar kad njen dečko
norvežanin
stoji ispred prodavnice za dečju garderobu
i kaže da jedva čeka da kupuju te stvari
i ja jedva čekam
daj pravite decu da čuvam
kad nemam svoju
ali to nije poenta
moja jelena kaže od te umetnosti
nema ničega
kurac na biciklu
da prostite
mojoj jeleni ću ja biti kuma
norveško srpska svadba
sa pevanjem i plakanjem
ubedljivo najviše da ću plakati
jer sam u biti pizda
emotivna
naručivaću muziku
čaše neću lomiti
samo na radost
( staniša stošić, pivska flaša prazna i viljuška )
moja jelena takođe kaže
nije moj i tvoj problem što želimo
normalne stvari
i ja samo imam da izjavim
da moju jelenu volim najviše na svetu
i da jedva čekam njenu okatu plavu
norvešku srpsku decu.